Од перформанса до избора

Студентски протести у Србији, који су почели новембра прошле године, привукли су значајну пажњу јавности и изазвали бројне дискусије. Оно што је почело као реакција на трагичан догађај у Новом Саду, брзо је еволуирало у шири друштвени покрет са комплексним и понекад контрадикторним захтевима. Разумевање динамике ових протеста кључно је за сагледавање њихове улоге у савременом српском друштву.

Протести су иницијално започети као израз друштвеног револта због урушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, тражећи преузимање кривичне одговорности за трагедију и објављивање комплетне релевантне документације у вези са реконструкцијом станице. Затим су уследиле прве студентске блокаде организоване поводом напада на студенте и професоре Факултета драмских уметности у Београду са новим захтевима за утврђивање одговорности за те нападе.

У децембру, протести се радикализују и шире на друге универзитетске центре у Србији. Студенти потом почињу да организују бројне, маркетиншки скоро до перфекције изведене акције (блокаде јавних институција, мостова, саобраћајница...), а међу њима се посебно издвојио масовни скуп одржан 22. децембра на Тргу Славија у Београду.

У јануару студенти настављају са протестима који се, неретко, претварају у блокадне перформансе (испред Уставног суда, Безбедносно-информативне агенције). Новим захтевом за увећање буџета за државне универзитете како би се побољшали услови студирања и научноистраживачког рада, долази до промене фокуса студентских захтева која изазива различита тумачења. Наиме, представници власти су, у неколико наврата, изнели мишљење да су сви захтеви испуњени док су студенти тврдили да није довољно учињено. То је створило простор за спекулисање да многим грађанима, а не само власти у Републици Србији, није јасно шта студенти још траже и желе да постигну, као и да су се њихови првобитни захтеви изгубили у скривеним политичким циљевима.

Након митинга одржаног 15. марта, када се у престоницу Србије, на позив студента у блокади, слило десетине хиљада грађана из целе земље, долази до првих политичких интерпретација узрокованих нејасном политичком агендом 2024/2025. студентских протеста. Значајну подршку студентима су тада пружили просветни и радници у култури, адвокати и пољопривредници, те се зато може сматрати да је један од циљева организовања овог окупљања било испитивање подршке јавности студентским захтевима, а цео скуп кулминацијом дотадашњих напора студената да скрену пажњу на своје захтеве и проблеме у друштву. Међутим, управо тада долази до кључног момента – рађања идеје да студентски протести имају потенцијал да прерасту у шири друштвени покрет.

По мишљењу организатора скупа, петнаестомартовски протест је указао да незадовољство стањем у друштву није ограничено само на студенте, али и на могућности за уједињење различитих друштвених група око заједничких циљева и значајно повећао притисак на власт да озбиљније размотри „студентске” захтеве.

У априлу студенти и грађани који су се придружили њиховим акцијама настављају са организовањем различитих форми акција и перформанса, међу којима се истакла симболично организована бициклистичка „Тура до Стразбура” са циљем да се међународној заједници скрене пажња на актуелну ситуацију у Србији.

Двонедељна блокада зграде Радио-телевизије Србије (РТС) била је још једна акција проузрокована незадовољством дела студената и грађана начином на који је јавни сервис извештавао о протестима. Студенти тада излазе са новим захтевом који се односи на расписивање конкурса за чланове Савета Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) које окривљују за нереаговање по питању објективног извештавања. Међутим, почетком маја месеца долази до преломне тачке која ће одредити даљи ток студентских и грађанских протеста.

Наиме, сматрајући да њихови захтеви нису испуњени у потпуности, такозвани студентски пленуми излазе на друштвеним мрежама са новим захтевом за расписивањем ванредних парламентарних избора у Републици Србији. Друштвене мреже, као моћан алат за комуникацију, координацију и мобилизацију у дигиталној ери, одиграле су кључну улогу у организацији и динамици 2024/2025. студентских протеста.

Истовремено, ситуација у којој студенти траже расписивање парламентарних избора путем друштвених мрежа представља класичан пример погрешне процене циљне групе и канала комуникације. Кључно је разумети да се студенти у безличном захтеву позивањем на чланове Устава обраћају заправо председнику државе кога до тад називају „ненадлежном институцијом” који, у стварности има једина моћ да реагује на њихов политички захтев. Другим речима, организатори протеста праве на овом месту круцијалну грешку тиме што нису захтев директно упутили државним институцијама задуженим за спровођење избора (Републичка изборна комисија, Народна скупштина и влада). Јер друштвене мреже нису доносиоци одлука и немају моћ да распишу изборе и мењају изборне законе. Тако је студентско обраћање широј јавности на друштвеним мрежама створило утисак неорганизованости и неразумевања политичког процеса.

Додатно, поставља се питање логике у првим политичким студентским захтевима, јер је захтев који се односи на избор чланова Савета Регулаторног тела за електронске медије, парадоксално, у надлежности 250 посланика Народне скупштине чије изборе сада студенти примарно захтевају. Друга контрадикторност се односи на најважнији аргумент студената да актуелна власт и њен најистакнутији представник, председник републике, не уживају легитимитет у народу. Ако је примарни проблем, како се чини, у личности председника и његовом утицају, природније би било очекивати да протести циљају на расписивање председничких избора, а не ванредних парламентарних избора.

Укратко, захтеви су еволуирали од конкретних реакција на иницијалне догађаје (пад настрешнице и напад на студенте ФДУ) ка ширим питањима одговорности, транспарентности, образовања до промене политичког система. Евентуални превремени парламентарни избори би довели до избора новог сазива Народне скупштине и формирања нове владе, али не би нужно директно утицали на позицију председника републике, чији мандат траје независно од мандата скупштине.

Током маја и јуна 2025. године студентски протести добијају на радикалности. Организоване су блокаде саобраћајница у Београду и Новом Саду, а забележени су и напади на више од 50 просторија владајуће Српске напредне странке (СНС), што је резултирало оштећењима и хапшењима. Митинг под називом „Видимо се на Видовдан”, 28. јуна, кулминирао је нападима на полицијске кордоне употребом каменица, флаша и пиротехнике, при чему је повређено неколико полицајаца, а више десетина људи приведено.

У јулу протести се усмеравају на конкретне појединце, организовањем скупова испред приватних домова политичких функционера. Август је донео даљу ескалацију, забележени су масовни напади и паљења просторија СНС-а, али и зграда суда и тужилаштва. У овим сукобима повређено је чак 137 полицајаца, а полиција је реаговала сузавцем и специјалним возилима. Председник Александар Вучић је 22. августа упутио позив на јавни дијалог, али су га студенти и опозиција одбили.

Одсуство формалног лидера, као и детаљно разрађен програм студентског покрета, изван формулисаних захтева, указује на препреке које стоје на путу студентског покрета ка остварењу циљева. У том контексту, природно се намеће и питање финансирања овакве организације и активности, с обзиром на логистичке потребе које протести носе са собом. Треба напоменути и да је политичко и страначко деловање на високошколским установама у Републици Србији регулисано законом (члан 10. Закона о високом образовању Републике Србије).

С тим у вези, поставља се питање да ли и у којој мери актуелни студентски протести представљају политичко деловање унутар универзитетских простора. Подсетимо, студентски покрет „Отпор”, који је играо значајну улогу у променама 2000. године, касније је покушао да се трансформише у политичку странку. На изборима 2003. године, „Отпор” је освојио тек нешто више од један одсто гласова, што је довело до његовог брзог гашења. Овај пример илуструје изазове са којима се суочавају студентски покрети када покушавају да се преобликују у формалне политичке организације.

Закључно, док је почетни грађански бунт артикулисао конкретне захтеве за одговорношћу и транспарентношћу, његова радикализација и прелазак на искључиво политичке циљеве, попут захтева за ванредним изборима, створили су двосмислену слику у јавности. Овај заокрет, праћен ескалацијом насиља, дао је простор властима да укажу на деструктивни карактер покрета и опструишу његову почетну легитимност, док су организационе слабости попут недостатка јасног лидерства, програма и транспарентног финансирања додатно отежале анализу њиховог дугорочног потенцијала.

*Специјалиста политиколог за међународне послове

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа