Od performansa do izbora

Studentski protesti u Srbiji, koji su počeli novembra prošle godine, privukli su značajnu pažnju javnosti i izazvali brojne diskusije. Ono što je počelo kao reakcija na tragičan događaj u Novom Sadu, brzo je evoluiralo u širi društveni pokret sa kompleksnim i ponekad kontradiktornim zahtevima. Razumevanje dinamike ovih protesta ključno je za sagledavanje njihove uloge u savremenom srpskom društvu.

Protesti su inicijalno započeti kao izraz društvenog revolta zbog urušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, tražeći preuzimanje krivične odgovornosti za tragediju i objavljivanje kompletne relevantne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom stanice. Zatim su usledile prve studentske blokade organizovane povodom napada na studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu sa novim zahtevima za utvrđivanje odgovornosti za te napade.

U decembru, protesti se radikalizuju i šire na druge univerzitetske centre u Srbiji. Studenti potom počinju da organizuju brojne, marketinški skoro do perfekcije izvedene akcije (blokade javnih institucija, mostova, saobraćajnica...), a među njima se posebno izdvojio masovni skup održan 22. decembra na Trgu Slavija u Beogradu.

U januaru studenti nastavljaju sa protestima koji se, neretko, pretvaraju u blokadne performanse (ispred Ustavnog suda, Bezbednosno-informativne agencije). Novim zahtevom za uvećanje budžeta za državne univerzitete kako bi se poboljšali uslovi studiranja i naučnoistraživačkog rada, dolazi do promene fokusa studentskih zahteva koja izaziva različita tumačenja. Naime, predstavnici vlasti su, u nekoliko navrata, izneli mišljenje da su svi zahtevi ispunjeni dok su studenti tvrdili da nije dovoljno učinjeno. To je stvorilo prostor za spekulisanje da mnogim građanima, a ne samo vlasti u Republici Srbiji, nije jasno šta studenti još traže i žele da postignu, kao i da su se njihovi prvobitni zahtevi izgubili u skrivenim političkim ciljevima.

Nakon mitinga održanog 15. marta, kada se u prestonicu Srbije, na poziv studenta u blokadi, slilo desetine hiljada građana iz cele zemlje, dolazi do prvih političkih interpretacija uzrokovanih nejasnom političkom agendom 2024/2025. studentskih protesta. Značajnu podršku studentima su tada pružili prosvetni i radnici u kulturi, advokati i poljoprivrednici, te se zato može smatrati da je jedan od ciljeva organizovanja ovog okupljanja bilo ispitivanje podrške javnosti studentskim zahtevima, a ceo skup kulminacijom dotadašnjih napora studenata da skrenu pažnju na svoje zahteve i probleme u društvu. Međutim, upravo tada dolazi do ključnog momenta – rađanja ideje da studentski protesti imaju potencijal da prerastu u širi društveni pokret.

Po mišljenju organizatora skupa, petnaestomartovski protest je ukazao da nezadovoljstvo stanjem u društvu nije ograničeno samo na studente, ali i na mogućnosti za ujedinjenje različitih društvenih grupa oko zajedničkih ciljeva i značajno povećao pritisak na vlast da ozbiljnije razmotri „studentske” zahteve.

U aprilu studenti i građani koji su se pridružili njihovim akcijama nastavljaju sa organizovanjem različitih formi akcija i performansa, među kojima se istakla simbolično organizovana biciklistička „Tura do Strazbura” sa ciljem da se međunarodnoj zajednici skrene pažnja na aktuelnu situaciju u Srbiji.

Dvonedeljna blokada zgrade Radio-televizije Srbije (RTS) bila je još jedna akcija prouzrokovana nezadovoljstvom dela studenata i građana načinom na koji je javni servis izveštavao o protestima. Studenti tada izlaze sa novim zahtevom koji se odnosi na raspisivanje konkursa za članove Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) koje okrivljuju za nereagovanje po pitanju objektivnog izveštavanja. Međutim, početkom maja meseca dolazi do prelomne tačke koja će odrediti dalji tok studentskih i građanskih protesta.

Naime, smatrajući da njihovi zahtevi nisu ispunjeni u potpunosti, takozvani studentski plenumi izlaze na društvenim mrežama sa novim zahtevom za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora u Republici Srbiji. Društvene mreže, kao moćan alat za komunikaciju, koordinaciju i mobilizaciju u digitalnoj eri, odigrale su ključnu ulogu u organizaciji i dinamici 2024/2025. studentskih protesta.

Istovremeno, situacija u kojoj studenti traže raspisivanje parlamentarnih izbora putem društvenih mreža predstavlja klasičan primer pogrešne procene ciljne grupe i kanala komunikacije. Ključno je razumeti da se studenti u bezličnom zahtevu pozivanjem na članove Ustava obraćaju zapravo predsedniku države koga do tad nazivaju „nenadležnom institucijom” koji, u stvarnosti ima jedina moć da reaguje na njihov politički zahtev. Drugim rečima, organizatori protesta prave na ovom mestu krucijalnu grešku time što nisu zahtev direktno uputili državnim institucijama zaduženim za sprovođenje izbora (Republička izborna komisija, Narodna skupština i vlada). Jer društvene mreže nisu donosioci odluka i nemaju moć da raspišu izbore i menjaju izborne zakone. Tako je studentsko obraćanje široj javnosti na društvenim mrežama stvorilo utisak neorganizovanosti i nerazumevanja političkog procesa.

Dodatno, postavlja se pitanje logike u prvim političkim studentskim zahtevima, jer je zahtev koji se odnosi na izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, paradoksalno, u nadležnosti 250 poslanika Narodne skupštine čije izbore sada studenti primarno zahtevaju. Druga kontradiktornost se odnosi na najvažniji argument studenata da aktuelna vlast i njen najistaknutiji predstavnik, predsednik republike, ne uživaju legitimitet u narodu. Ako je primarni problem, kako se čini, u ličnosti predsednika i njegovom uticaju, prirodnije bi bilo očekivati da protesti ciljaju na raspisivanje predsedničkih izbora, a ne vanrednih parlamentarnih izbora.

Ukratko, zahtevi su evoluirali od konkretnih reakcija na inicijalne događaje (pad nastrešnice i napad na studente FDU) ka širim pitanjima odgovornosti, transparentnosti, obrazovanja do promene političkog sistema. Eventualni prevremeni parlamentarni izbori bi doveli do izbora novog saziva Narodne skupštine i formiranja nove vlade, ali ne bi nužno direktno uticali na poziciju predsednika republike, čiji mandat traje nezavisno od mandata skupštine.

Tokom maja i juna 2025. godine studentski protesti dobijaju na radikalnosti. Organizovane su blokade saobraćajnica u Beogradu i Novom Sadu, a zabeleženi su i napadi na više od 50 prostorija vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), što je rezultiralo oštećenjima i hapšenjima. Miting pod nazivom „Vidimo se na Vidovdan”, 28. juna, kulminirao je napadima na policijske kordone upotrebom kamenica, flaša i pirotehnike, pri čemu je povređeno nekoliko policajaca, a više desetina ljudi privedeno.

U julu protesti se usmeravaju na konkretne pojedince, organizovanjem skupova ispred privatnih domova političkih funkcionera. Avgust je doneo dalju eskalaciju, zabeleženi su masovni napadi i paljenja prostorija SNS-a, ali i zgrada suda i tužilaštva. U ovim sukobima povređeno je čak 137 policajaca, a policija je reagovala suzavcem i specijalnim vozilima. Predsednik Aleksandar Vučić je 22. avgusta uputio poziv na javni dijalog, ali su ga studenti i opozicija odbili.

Odsustvo formalnog lidera, kao i detaljno razrađen program studentskog pokreta, izvan formulisanih zahteva, ukazuje na prepreke koje stoje na putu studentskog pokreta ka ostvarenju ciljeva. U tom kontekstu, prirodno se nameće i pitanje finansiranja ovakve organizacije i aktivnosti, s obzirom na logističke potrebe koje protesti nose sa sobom. Treba napomenuti i da je političko i stranačko delovanje na visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji regulisano zakonom (član 10. Zakona o visokom obrazovanju Republike Srbije).

S tim u vezi, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri aktuelni studentski protesti predstavljaju političko delovanje unutar univerzitetskih prostora. Podsetimo, studentski pokret „Otpor”, koji je igrao značajnu ulogu u promenama 2000. godine, kasnije je pokušao da se transformiše u političku stranku. Na izborima 2003. godine, „Otpor” je osvojio tek nešto više od jedan odsto glasova, što je dovelo do njegovog brzog gašenja. Ovaj primer ilustruje izazove sa kojima se suočavaju studentski pokreti kada pokušavaju da se preoblikuju u formalne političke organizacije.

Zaključno, dok je početni građanski bunt artikulisao konkretne zahteve za odgovornošću i transparentnošću, njegova radikalizacija i prelazak na isključivo političke ciljeve, poput zahteva za vanrednim izborima, stvorili su dvosmislenu sliku u javnosti. Ovaj zaokret, praćen eskalacijom nasilja, dao je prostor vlastima da ukažu na destruktivni karakter pokreta i opstruišu njegovu početnu legitimnost, dok su organizacione slabosti poput nedostatka jasnog liderstva, programa i transparentnog finansiranja dodatno otežale analizu njihovog dugoročnog potencijala.

*Specijalista politikolog za međunarodne poslove

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista