Немци чезну за зидом

То да су многи источни Немци и даље носталгични кад је реч о њиховој угашеној држави одавно је и увелико знано. И они међу њима који одбијају сваку помисао на повратак "Хонекеровог режима" са чежњом се присећају "старих добрих времена" која су проживели у Немачкој Демократској Републици.

Најновија, репрезентативна анкета института Форза, реализована за потребе магазина "Штерн", донела је, међутим, изненађење: сваки пети Немац, а при том (готово) нема разлике између оних са источне и оних са западне стране, желео би, осамнаест година после његовог рушења, да се врати монструозна грађевина која је деценијама делила престоницу и Немачку – Берлински зид!

Анкета је, истина, показала да огромна већина Немаца, 74 одсто, не би више могла да замисли поделу њихове земље, али је и број оних који би опет подигли зид, који је буквално настао преко ноћи 13. августа 1961. и почео да се растаче у ноћи 9. новембра 1989 – 21 проценат, изненађујуће и неугодно велики.

Истраживање је, иначе, обављено у јеку веома жустрих расправа о подизању споменика "слободи и јединству", који би требало да се реализује до 2009, када ће се обележити две деценије од када су се источни Немци, рушењем Берлинског зида, "ослободили комунистичке диктатуре" и од поновног уједињења Немачке.

Сама идеја о подизању споменика није спорна. Спорења настају око избора локације на којој би требало да се подигне. Једни су за простор између зграде Рајхстага и Бранденбуршке капије, дуги би да то буде на простору испред бивше (источнонемачке) Палате републике, чије рушење је одавно почело и никако да се оконча.

Прва локација би, упозоравају њени противници, наглашавала (само) националну димензију историјског догађаја, док би ова друга упућивала на његов значај у глобалним размерама: с нестанком Берлинског зида, како се наглашава, нестала је хладноратовска, блоковска и планетарна подељеност света.

И пред сутрашњу, осамнаесту, годишњицу рушења фамозне грађевине медији подсећају на један бизаран детаљ који је имао далекосежне и, заиста, историјске последице. Суочена са нараслим гневом због готово херметички затворених граница и драстичних ограничења путовања, који се еруптивно излио на улице источнонемачких градова – чувене масовне демонстрације које су најпре запљуснуле Лајпциг, Дрезден и Источни Берлин – комунистичка власт је покушала да либерализацијом у издавању виза спасе што се, још се чинило, спасти може.

О томе је 9. новембра била донета одговарајућа одлука Централног комитета партије, коју је требало да, на веома посећеној конференцији, домаћим и страним новинарима саопшти члан Политбироа и шеф партије у Источном Берлину Гинтер Шабовски. Кад је рекао да ће грађани Источне Немачке моћи да, без икаквих бирократских сметњи и условљавања, прелазе границу, уследило је питање једног новинара: кад тај пропис ступа на снагу. Шабовски је збуњено превртао по папирима испред себе и, грешком, саопштио: одмах.