Nemci čeznu za zidom

To da su mnogi istočni Nemci i dalje nostalgični kad je reč o njihovoj ugašenoj državi odavno je i uveliko znano. I oni među njima koji odbijaju svaku pomisao na povratak "Honekerovog režima" sa čežnjom se prisećaju "starih dobrih vremena" koja su proživeli u Nemačkoj Demokratskoj Republici.

Najnovija, reprezentativna anketa instituta Forza, realizovana za potrebe magazina "Štern", donela je, međutim, iznenađenje: svaki peti Nemac, a pri tom (gotovo) nema razlike između onih sa istočne i onih sa zapadne strane, želeo bi, osamnaest godina posle njegovog rušenja, da se vrati monstruozna građevina koja je decenijama delila prestonicu i Nemačku – Berlinski zid!

Anketa je, istina, pokazala da ogromna većina Nemaca, 74 odsto, ne bi više mogla da zamisli podelu njihove zemlje, ali je i broj onih koji bi opet podigli zid, koji je bukvalno nastao preko noći 13. avgusta 1961. i počeo da se rastače u noći 9. novembra 1989 – 21 procenat, iznenađujuće i neugodno veliki.

Istraživanje je, inače, obavljeno u jeku veoma žustrih rasprava o podizanju spomenika "slobodi i jedinstvu", koji bi trebalo da se realizuje do 2009, kada će se obeležiti dve decenije od kada su se istočni Nemci, rušenjem Berlinskog zida, "oslobodili komunističke diktature" i od ponovnog ujedinjenja Nemačke.

Sama ideja o podizanju spomenika nije sporna. Sporenja nastaju oko izbora lokacije na kojoj bi trebalo da se podigne. Jedni su za prostor između zgrade Rajhstaga i Brandenburške kapije, dugi bi da to bude na prostoru ispred bivše (istočnonemačke) Palate republike, čije rušenje je odavno počelo i nikako da se okonča.

Prva lokacija bi, upozoravaju njeni protivnici, naglašavala (samo) nacionalnu dimenziju istorijskog događaja, dok bi ova druga upućivala na njegov značaj u globalnim razmerama: s nestankom Berlinskog zida, kako se naglašava, nestala je hladnoratovska, blokovska i planetarna podeljenost sveta.

I pred sutrašnju, osamnaestu, godišnjicu rušenja famozne građevine mediji podsećaju na jedan bizaran detalj koji je imao dalekosežne i, zaista, istorijske posledice. Suočena sa naraslim gnevom zbog gotovo hermetički zatvorenih granica i drastičnih ograničenja putovanja, koji se eruptivno izlio na ulice istočnonemačkih gradova – čuvene masovne demonstracije koje su najpre zapljusnule Lajpcig, Drezden i Istočni Berlin – komunistička vlast je pokušala da liberalizacijom u izdavanju viza spase što se, još se činilo, spasti može.

O tome je 9. novembra bila doneta odgovarajuća odluka Centralnog komiteta partije, koju je trebalo da, na veoma posećenoj konferenciji, domaćim i stranim novinarima saopšti član Politbiroa i šef partije u Istočnom Berlinu Ginter Šabovski. Kad je rekao da će građani Istočne Nemačke moći da, bez ikakvih birokratskih smetnji i uslovljavanja, prelaze granicu, usledilo je pitanje jednog novinara: kad taj propis stupa na snagu. Šabovski je zbunjeno prevrtao po papirima ispred sebe i, greškom, saopštio: odmah.