„Томахавци” заобилазе Зеленског

САД не би смеле да се одрекну ракета типа „томахавк” док у потпуности не попуне арсенал неопходан за сопствену одбрану, не можемо да исцрпљујемо нашу земљу, поручио је амерички председник Доналд Трамп новинарима у Белој кући, а након телефонског разговора се руским колегом Владимиром Путином. „Тек потом моћи ћемо да размишљамо о евентуалној испоруци истих Украјини”, закључио је.

А реч је о типу ракета чији домет је до 2.500 километара, и којима би Украјина могла директно да погађа мете дубоко у унутрашњости Русије. Приче о испоруци „томахавка” пуниле су у протеклим данима странице светске дневне штампе и инициране, углавном, изјавама украјинског председника Володимира Зеленског, добиле размере правог медијског рата.

Иако из Вашингтона ни у једном тренутку није било званичне напомене да би америчка „ракетна помоћ” другој по величини европској земљи ускоро могла да почне, „томахавци” су постали тема дана број 1. Како се, међутим, испоставило, „дух Енкориџа” у коме су се недавно срели Трамп и Владимир Путин, очигледно није замро. Напротив. Промениле су се донекле околности на терену, али свакако не у тој мери да би крај рата у Украјини, започетог у фебруару 2022. био извеснији.

Све је постало јасније након прексиноћног подужег разговора председника САД и Русије. Нема сумње да су се двојица лидера у потпуности разумели и да су врло јасно ставили на страну било какав директнији међусобни сукоб. Уосталом, то су потврдили и најавом новог скорог састанка, који би овај пут требало да буде уприличен у Будимпешти.

Све ово, међутим, не значи да је решење украјинске кризе на видику. Али требало би имати у виду да Русија у бившој совјетској републици и даље делује под слоганом „специјалне војне операције”, а то је, ипак, умеренија варијанта од отвореног рата који би неминовно уследио уколико би Зелански покушао озбиљније да угрози територију Руске федерације. Упркос досадашњим огромним разарањима и људским жртвама, већ и сама објава правог рата Москве Кијеву била би ударац глобалних размера. А то је нешто што свакако мора бити избегнуто.

Тешко је очекивати да ће Зеленски мирно прихватити колебање америчког председника, јер он се тренутно бори за опстанак на украјинској политичкој сцени, а по некима и за сопствени живот. Управо стога је Трамп приморан да вага. Шта ако актуелног првог човека Украјине ускоро замени неко ко ће бити попустљивији према захтевима Москве да Руси у суседној земљи имају конституциони статус са свим правима које исти носи? Шта ако у Кијеву одустану од чланства у НАТО-у и перспективе да буду војно јака земља, па још и наклоњена Западу? 

Ништа од наведеног не би било решено евентуалном испоруком ракета дугог или средњег домета Украјини, или било чим сличним. Напротив, само би садашњи рат запретио да се прошири и на оне просторе који до сада нису били захваћени борбама и разарањима. Подсетимо, евентуална објава тоталног рата лако би могла да значи да би цела украјинска територија, потенцијално, на крају била окупирана (барем према садашњем стању ствари на терену) од стране Русије. Била би створена „нова држава”, и нова могућа одбрамбена линија запада према истоку, овај пут на границама земаља које су у прошлости, од 1945. до 1991. биле под директним утицајем Москве.

Најава новог директног сусрета Трампа и Путина омогућила би америчком шефу државе да „мало јасније чује грмљавину топова из комшилука”, и да има бољи увид у оно што се дешава на украјинском фронту. Да ли ће то бити прилика и да се сретне са потенцијалним наследницима Зеленског, који се на власти још одржава само захваљујући ратном стању, остаје да се види. У сваком случају, прилику не би требало пропустити.

Са друге стране, сусрет у Будимпешти биће и знак подршке деловању Виктора Орбана, којег су у структурама Европске уније превише често спремни да критикују. Остаје на крају да се види да ли постоји евентуална могућност да се разговору Путина и Трампа у неком тренутку придруже и домаћин Виктор Орбан и украјински председник Володимир Зеленски, чија је глава у питању. То, наравно, не би био директан сусрет руског и украјинског шефа државе, али би свакако била најава добре воље да се ствари у зараћеној земљи реше на што прагматичнији начин. Био би то сигнал и земљама ЕУ да од рата у комшилуку не могу да имају никакву корист. Напротив. И да је дошло време да пронађу своје место у новом мултиполарном свету.

Сусрет у Енкориџу, ма колико се тако не чинило, ипак је отворио нека врата. Следећи у Будимпешти отвориће их још више. Наравно, да би оба крила била широм раздвојена требаће још неко време.