„Tomahavci” zaobilaze Zelenskog

SAD ne bi smele da se odreknu raketa tipa „tomahavk” dok u potpunosti ne popune arsenal neophodan za sopstvenu odbranu, ne možemo da iscrpljujemo našu zemlju, poručio je američki predsednik Donald Tramp novinarima u Beloj kući, a nakon telefonskog razgovora se ruskim kolegom Vladimirom Putinom. „Tek potom moći ćemo da razmišljamo o eventualnoj isporuci istih Ukrajini”, zaključio je.

A reč je o tipu raketa čiji domet je do 2.500 kilometara, i kojima bi Ukrajina mogla direktno da pogađa mete duboko u unutrašnjosti Rusije. Priče o isporuci „tomahavka” punile su u proteklim danima stranice svetske dnevne štampe i inicirane, uglavnom, izjavama ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, dobile razmere pravog medijskog rata.

Iako iz Vašingtona ni u jednom trenutku nije bilo zvanične napomene da bi američka „raketna pomoć” drugoj po veličini evropskoj zemlji uskoro mogla da počne, „tomahavci” su postali tema dana broj 1. Kako se, međutim, ispostavilo, „duh Enkoridža” u kome su se nedavno sreli Tramp i Vladimir Putin, očigledno nije zamro. Naprotiv. Promenile su se donekle okolnosti na terenu, ali svakako ne u toj meri da bi kraj rata u Ukrajini, započetog u februaru 2022. bio izvesniji.

Sve je postalo jasnije nakon preksinoćnog podužeg razgovora predsednika SAD i Rusije. Nema sumnje da su se dvojica lidera u potpunosti razumeli i da su vrlo jasno stavili na stranu bilo kakav direktniji međusobni sukob. Uostalom, to su potvrdili i najavom novog skorog sastanka, koji bi ovaj put trebalo da bude upriličen u Budimpešti.

Sve ovo, međutim, ne znači da je rešenje ukrajinske krize na vidiku. Ali trebalo bi imati u vidu da Rusija u bivšoj sovjetskoj republici i dalje deluje pod sloganom „specijalne vojne operacije”, a to je, ipak, umerenija varijanta od otvorenog rata koji bi neminovno usledio ukoliko bi Zelanski pokušao ozbiljnije da ugrozi teritoriju Ruske federacije. Uprkos dosadašnjim ogromnim razaranjima i ljudskim žrtvama, već i sama objava pravog rata Moskve Kijevu bila bi udarac globalnih razmera. A to je nešto što svakako mora biti izbegnuto.

Teško je očekivati da će Zelenski mirno prihvatiti kolebanje američkog predsednika, jer on se trenutno bori za opstanak na ukrajinskoj političkoj sceni, a po nekima i za sopstveni život. Upravo stoga je Tramp primoran da vaga. Šta ako aktuelnog prvog čoveka Ukrajine uskoro zameni neko ko će biti popustljiviji prema zahtevima Moskve da Rusi u susednoj zemlji imaju konstitucioni status sa svim pravima koje isti nosi? Šta ako u Kijevu odustanu od članstva u NATO-u i perspektive da budu vojno jaka zemlja, pa još i naklonjena Zapadu? 

Ništa od navedenog ne bi bilo rešeno eventualnom isporukom raketa dugog ili srednjeg dometa Ukrajini, ili bilo čim sličnim. Naprotiv, samo bi sadašnji rat zapretio da se proširi i na one prostore koji do sada nisu bili zahvaćeni borbama i razaranjima. Podsetimo, eventualna objava totalnog rata lako bi mogla da znači da bi cela ukrajinska teritorija, potencijalno, na kraju bila okupirana (barem prema sadašnjem stanju stvari na terenu) od strane Rusije. Bila bi stvorena „nova država”, i nova moguća odbrambena linija zapada prema istoku, ovaj put na granicama zemalja koje su u prošlosti, od 1945. do 1991. bile pod direktnim uticajem Moskve.

Najava novog direktnog susreta Trampa i Putina omogućila bi američkom šefu države da „malo jasnije čuje grmljavinu topova iz komšiluka”, i da ima bolji uvid u ono što se dešava na ukrajinskom frontu. Da li će to biti prilika i da se sretne sa potencijalnim naslednicima Zelenskog, koji se na vlasti još održava samo zahvaljujući ratnom stanju, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, priliku ne bi trebalo propustiti.

Sa druge strane, susret u Budimpešti biće i znak podrške delovanju Viktora Orbana, kojeg su u strukturama Evropske unije previše često spremni da kritikuju. Ostaje na kraju da se vidi da li postoji eventualna mogućnost da se razgovoru Putina i Trampa u nekom trenutku pridruže i domaćin Viktor Orban i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, čija je glava u pitanju. To, naravno, ne bi bio direktan susret ruskog i ukrajinskog šefa države, ali bi svakako bila najava dobre volje da se stvari u zaraćenoj zemlji reše na što pragmatičniji način. Bio bi to signal i zemljama EU da od rata u komšiluku ne mogu da imaju nikakvu korist. Naprotiv. I da je došlo vreme da pronađu svoje mesto u novom multipolarnom svetu.

Susret u Enkoridžu, ma koliko se tako ne činilo, ipak je otvorio neka vrata. Sledeći u Budimpešti otvoriće ih još više. Naravno, da bi oba krila bila širom razdvojena trebaće još neko vreme.