Кејт Бланчет у хуманитарној мисији

Ел Гуна – Наравно да је било очекивано да ће током једночасовне сесије „Конверзација са...” славна Аустралијанка и двострука оскаровка Кејт Бланчет већи део разговора посветити својим улогама на филму или бар улози у „Златним лавом” награђеном Џармушовом ауторском делу „Отац Мајка Сестра Брат”, који арапску премијеру управо има на Осмом ГФФ. Међутим, сви они који су због ње специјално допутовали чак из Каира, купили улазнице и ентузијатски заузели места у фестивалској Арени, остали су помало разочарани. Кејт Бланчет је као теме форсирала хуманитарне проблеме, нарасло избеглиштво и глад у свету, као и проблеме расељених лица и на томе је истрајала до самог краја разговора.

  Они мало упућенији знали су да је у Ел Гуну Бланчетова дошла пре свега као амбасадорка добре воље УНХЦР-а, да је специјални гост градитеља Ел Гуне и оснивача ГФФ-а – браће Савирис, чија хуманитарна „Савирис фондација за друштвени развој” чини бројна хуманитарна дела и збрињава велики број избеглица из ратом захваћених подручја. У то се Бланчетова могла уверити и током посете студентима избеглицама из Судана, Сирије, Сомалије, Еритреје и Јемена, чијем инклузивном образовању и стручном оснаживању много помаже управо „Савирис фондација”. Такође, током посете организацији избегличких жена врсних занатлија у домену ручног рада фестивалу, као и учествовању на специјалној вечери „Ткања наде”, посвећеној одавању почасти отпорности избеглица и јачању њихових гласова, током које јој је архитекта Самих Савирис уручио признање „Шампион хуманости” Бланчетова је могла много да сазна о сарадњи овдашње фондације са УНХЦР. О томе је говорила и др Ханан Хамдан, представница УНХЦР-а, рекавши између осталог: „У време када глобална пажња на Судан опада, глас Кејт Бланчет је постао незаменљив. Њено присуство у Египту долази у тренутку када сукоб у Судану подстиче највећу кризу расељавања на свету при чему је Египат сада главна земља домаћин више од 1,5 милиона Суданаца који су овде потражили уточиште.” Славна глумица присуствовала је и потписивању

Меморандума о разумевању  између Филмског фестивала Ел Гуна, „Фондације Савирис за друштвени развој” и УНХЦР-а, Агенције УН за избеглице који и формално јача сарадњу на подизању свести и залагању за права избеглица кроз различите платформе фестивала. Потписивање овог меморандума свакако јача позицију Ел Гуне не само као културног центра, већ и као платформе за дугорочна партнерства која покрећу утицај у стварном, а не само филмском свету.

– Пречесто се избеглице дефинишу по ономе што су изгубиле, а не по томе ко су. Али где год сам путовала са УНХЦР-ом, срела сам изванредне појединце. Они траже прилику. Желе да допринесу, да обнове, да припадају. Награда „Шампион хуманости” је само подсетник на то колико још тога има да се уради. Хајде да сви подржимо хуманитарни рад на било који начин. Сада није време да скрећемо поглед, једна је од многих изјава Кејт Бланчет која се током једночасовног разговора присећала и својих искустава са избеглицама у Јордану, Либану, Бангладешу, Јужном Судану и Уганди. Такође је говорила о моћи филма да осветли хуманитарне кризе, али и значају своје амбасадорске функције.

– И кроз овај пројекат подржавам младе тражиоце азила и избеглице да некако обнове своје животе, да стекну вештине, такође и психолошку подршку. Ја сам мајка четворо деце, и брижно чувам многа писма која су ми избегличка деца написала. Једно од њих ми је стигло од дванаестогодишњег суданског дечака Абделрахмана Ахмеда и у њему пише: „Недостаје ми мој дом у Судану, звук моје мајке како ме дозива ујутру. Недостају ми моји пријатељи из комшилука и наше игре испод дрвета после школе. Недостаје ми мирис кише која натапа земљу и смех наших комшија увече. А овде се све осећа другачије. Нико не зна наше приче, нити наше песме. Желим да се једног дана вратим да поново свирам на улицама своје земље”, говорила је Бланчетова.

 Она је била веома детаљна у изнетим бројкама страдалника и животно угрожених у овом делу света, осврћући се и на „затварање аустралијских граница и много те ужасне реторике”, која се, како је рекла, у њеној земљи може чути на тему избеглица и тражилаца азила. Одговарајући на нека од питања модератора сесије Бланчетова је објаснила и своје мотиве за продуцирање телевизијске серије „Без држављанства” (она одавно има и своју продуцентску кућу), говорила и о моћи документарних филмова, истичући да су „филм и телевизија, тај облик приповедања, провокативнији и инспиративнији, јер можете користити метафору на начин да забавите људе, али и да оповргнете њихове можда већ постојеће предрасуде о стварима, али ни филм ни телевизија нису образовни медији, већ се хуманости треба учити од малих ногу у породици и у школи”. На питање који је најбољи начин да се изван екрана осветли оно што је важно, а тиче се обликовања наратива, инспирисања емпатије и мобилизације људи, глумица је рекла:

– Да, чудно је што не видим разлику између тога да будете глумац и да будете хуманитарац, јер мислим да бити глумац треба да људима одражава чудно, збуњујуће стање које значи бити човек. Ми себе сматрамо тако јединственим појединцима, али наша искуства нису монолитна. Оно што је снажно живо у филмској индустрији је начин на који стварамо посао. Мислим да смо инхерентно сарадљиви. Увек сурфујемо кроз неизвесност и сумњу. И морате бити сумњичави да бисте били успешни и морате бити интензивно радознали за свет око себе. И морате бити одговорни и за себе и за друге. Више од милион и по људи широм света је расељено и ја не могу остати нема пред овом чињеницом.

Физички непрепознатљива у лику Тим

Ел Гуна ‒У другој причи из венецијанским „Златним лавом” награђеног Џармушовог триптиха „Отац Мајка Сестра Брат”, Кејт Бланчет је у улози Тимотее зване Тим, старије кћерке осионе и доминантне мајке, а иначе славне списатељице (тумачи је Шарлота Ремплинг), физички готово непрепознатљива. Њена Тимотеа је покорна, учтива и опсесивно организована и прецизна, за разлику од своје сестре Лилит (Вики Крипс) која је заувек остала „дивље дете” и мајчина миљеница.

 На светској премијери у Венецији Бланчетова је о оваквој својој улози рекла и следеће: „Тимотеа није мамино највољеније дете, можда и зато што је очигледно да би у свему желела да буде као она и да је копира у свему. Али, оно још важније, Тимотеа је пример како се човек понаша када није окружен најближим члановима своје породице. Џим Џармуш је креирао њен универзум на тако сјајан и духовит начин и ја сам му на томе захвална.”