Компјутерски софтвер „открива” погоршање рада срца код пацијената

Срчана слабост, болест која погађа све већи број људи, више се не лечи само лековима, већ и дефинисаним утврђеним „подацима”. Захваљујући новим дигиталним алатима и софтверима који омогућавају рану дијагностику и праћење пацијената у реалном времену, лекари данас могу да препознају погоршање много пре него што до њега дође.

У Институту за кардиоваскуларне болести Војводине (ИКВБВ) у Сремској Каменици развијен је и примењује се специјализовани софтвер за праћење пацијената са срчаном слабошћу, јединствен у региону. На његовом развоју радили су стручњаци ИКВБВ у сарадњи с домаћим ИТ тимовима и истраживачима из области кардиологије, с циљем да се обједине сви релевантни подаци о пацијенту, од лабораторијских налаза и ултразвука срца до терапије и клиничког тока болести.

– Развијен је систем за подршку клиничком одлучивању који помаже лекарима у препознавању и дијагностиковању срчане слабости с очуваном такозваном ејекционом фракцијом. Софтвер се заснива на препорукама Европског удружења кардиолога и користи параметре који се рутински мере, морфолошке и функционалне ехокардиографске показатеље, ниво биомаркера НТ-проБНП и податке с ЕКГ-а (посебно присуство атријалне фибрилације). Аутоматским сабирањем ових података алгоритам даје лекару сугестију о могућем постојању срчане слабости с очуваном ејекционом фракцијом (ХФпЕФ-а). Тиме се знатно олакшава дијагностика и омогућава раније увођење терапије која мења ток болести – објашњава проф. др Анастазија Стојшић Милосављевић, кардиолог у Институту за кардиоваскуларне болести Војводине, додајући да је ова метода развијена у сарадњи с инжењером Гораном Ремером, који више од 30 година прилагођава болнички систем потребама лекара и пацијената, али и уз подршку проф. др Александра Реџека и проф. др Милована Петровића, који су као директори увек подржавали овакве иновације.

Више од 64 милиона људи широм света живи са срчаном слабошћу. Иако поуздани национални подаци за Србију још нису доступни, на основу преваленце срчане слабости у општој популацији Европе од 1,7 до 2,3 одсто и више процењује се да више од 120.000 особа у нашој земљи тренутно има ово обољење. Симптоми срчане слабости често су неспецифични – умор, недостатак снаге и даха, гушење, „глад за ваздухом”, бол у грудима, вртоглавица или несвестица, па болест неретко остане непрепозната у раној фази. С друге стране, срчана слабост има озбиљну прогнозу, сваки други пацијент не преживи дуже од пет година након постављања дијагнозе. Иако се у јавности чешће говори о малигним болестима као најопаснијим, статистике показују да је терет срчане слабости велики.

– Рано откривање срчане слабости кључно је за исход лечења и квалитет живота пацијената. Свако срчано обољење може довести до синдрома срчане слабости, а рана дијагноза омогућава правовремено увођење терапије и спречава компликације као што су изненадна смрт, нови инфаркт или честа хоспитализација. Лечење ових болесника је комплексно и захтева ангажовање не само медицинског тима, већ и породице и друштва у целини – истиче др Стојшић Милосављевић.

Срчана слабост најчешће је болест људи старије животне доби, око 10 одсто старијих од 70 година глобално има ову дијагнозу. Међутим, забрињавајуће је што се старосна граница све више спушта. Савремени начин живота, стрес и све чешћа појава коронарне болести код млађих особа (на пример инфаркт миокарда) доводе до повећања учесталости срчане слабости и у млађој популацији. Иако се данас акутни инфаркт успешније лечи, оштећење мишића које може заостати неретко води ка развоју хроничне срчане слабости.

– Од детињства сам имао убрзан пулс и повишен крвни притисак. На физичком васпитању често сам морао да прескачем вежбе јер бих се брзо замарао. Временом су се тегобе погоршавале, радио сам стресан посао, често путовао, исхрана ми није била уредна, добио сам и повишен шећер у крви, а с њим и вишак килограма. У једном тренутку пулс ми је био око 110, притисак 180/110. Кад сам дошао код докторке, установљено је да ми је срце увећано, а параметри су ми били озбиљно поремећени. Добио сам терапију новим леком који регулише ниво шећера у крви, али повољно делује и на срце и функцију бубрега и убрзо сам осетио промену, могао сам да возим, да будем концентрисан и да радим свој посао који је веома захтеван. Током наредних месеци стање ми се потпуно стабилизовало. Постепено сам изгубио 35 килограма, шећер се вратио у нормалу, пулс се смирио на 70–80, а притисак на 120–130/80. Данас живим као потпуно здрав човек, могу да трчим, пливам, издржим физички напор и не реагујем више на стрес као раније – истакао је Ласло Ленђел, из Бечеја.

ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Борба у којој дете не одустаје, а родитељ никада не спава мирно

Поводом обележавања Светског дана спине бифиде и хидроцефалуса, Удружење „Хисбас” организоваће хуманитарну модну ревију „Спорт је за све”, у суботу, 25. октобра од 19 часова на Дорћол плацу у Београду. Ова манифестација има циљ да подигне свест јавности о деци која живе са спина бифидом, хидроцефалусом и сродним развојним поремећајима, као и да истакне трансформативну моћ спорта и покрета у њиховим животима. На писти ће се, раме уз раме, наћи деца с инвалидитетом и познате личности из света спорта, уметности и медија – сви уједињени у поруци да различитост не искључује, већ обогаћује. Да је спорт и живот – за све.

Ревија је продужетак онога што свакодневно радимо у нашем Хисбас центру. Кроз мануелне и роботизоване терапије, помажемо деци да направе свој следећи корак. Сада то желимо да поделимо са суграђанима и друштвом у целини– да будемо заједно у борби за напредак деце којој је наша помоћ неопходна.

Кроз ревију инклузије и заједништва, чланови Удружења „Хисбас” желе да покажу да спорт не познаје границе – он припада свима. Током догађаја, посетиоци ће моћи да пруже подршку Удружењу, путем кју-ар кодова и донаторских пултова. Сав приход биће усмерен на бесплатне третмане за децу с развојним потешкоћама.

Такође, 25. октобра почиње и онлајн кампања „Донирај терапију” на сајту www.donacije.rs, која ће трајати два месеца. Свака донација доноси терапију, сваки кју-ар код значи нови корак.

Мој син Сергеј рођен је са спина бифидом и хидроцефалусом. Спина бифида је озбиљна урођена мана развоја нервног система која настаје у првим недељама трудноће, а хидроцефалус – стање повећаног притиска услед накупљања течности у мозгу – често је пратећи проблем. Последице су тешке и дугорочне: проблеми с покретљивошћу, инконтиненцијом, вишеструком ометеношћу у развоју, као и потребом за честим операцијама и дуготрајним терапијама.

Бити дете са спина бифидом или хидроцефалусом значи свакодневно се борити – за покрет, за терапију, за дах. То је борба у којој дете не одустаје, али и борба у којој родитељ никада не спава мирно. Мој син Сергеј рођен је с овим оштећењем, и већ за ових 18 година имао је више од 10 операција, а након последње више не може самостално да дише, већ 24 сата користи кисеоничку потпору, има канилу и храни се на гастростому. Наш живот не може се речима описати, колико је само страха, туге, суза стало у ових осамнаест година, а опет, пресрећни смо што имамо Сергеја. Он нас је учинио бољим и племенитијим људима и за нас је он, поред млађег сина, највредније благо које имамо.

У овој борби ми нисмо само мајке и очеви. Ми смо терапеути, неговатељи, возачи, логистичари, администратори, особе које уморно стоје на шалтерима бројних институција, министарстава, болница, школских управа, социјалних установа. Ми смо борци – не само за права своје деце, већ и за сопствено достојанство, које се, негде успут, изгубило у вртлогу непрекидних недаћа. Постали смо невидљиви – за систем, за институције, па често и за сопствено окружење. Након Сергејевог рођења, пружала сам непрекидну негу и присуство, дан и ноћ. Биле су то године агоније и туге, често борбе за живот, страховања да ли ће Сергеј и сутра бити у нашем животу. Било је тренутака кад сам схватила да у себи имам надљудску снагу, јер када је у питању живот твог детета, једноставно не постоји опција да одустанеш. Било је и радости, среће што те разуме, што и сам прави анегдоте због којих се смејемо данима.

У последње три године тата користи боловање за негу детета, јер једна плата у домаћинству није довољна ни за најосновније – рачуне, храну, трошкове живота. А ту су и додатни издаци: физиотерапије, логопедски третмани, лекови, апарати, који су неопходност његовог живота. Породице попут наше свакодневно ходају по ивици – емотивној, физичкој, финансијској. Многе се распадају под теретом бриге, исцрпљености и неизвесности. Стрес постаје константа, а здравље родитеља је и само на измаку. Зато се залажемо за доношење закона родитељ-старатељ, који би родитељима деце с најтежим облицима инвалидитета обезбедио минималну финансијску сигурност, признање њихове улоге, као и достојанство које заслужују.

Чланови Удружења „Хисбас” верују да се права инклузија не дешава у изолованим просторима, већ у друштву које уважава, помаже и не окреће главу. Само заједничким напорима – грађана, институција, компанија и државе – можемо створити друштво у којем свако дете има право да се креће, расте, развија и буде вољено.

Надамо се да ће много људи доћи 25. октобра да подржи Удружење „Хисбас” у напорима да деци с различитим облицима инвалидитета обезбедимо бесплатне терапије. Подржите акцију „Донирај за терапију”!