Пријатеље сам губила када ми је ишло добро у животу

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Дивна Миловановић, новинарка, тренер личног развоја и психотерапеут под супервизијом, која живи у САД.

Након завршених основних студија новинарства и комуникологије, одлучила је да своје усавршавање настави едукацијом из области интегративне психодинамске психотерапије. Оснивач је бренда „Позитивна стварност”, а фокус њеног рада је оснаживање жена, рад на њиховом самопоуздању, успостављању здравих односа и креирању живота по сопственој мери. Уједно је веома успешан текстописац и композитор. Сматра да је рад на људској души њена истинска сврха, а несагледиви људски потенцијали доживотна мотивација.

– Мислим да сви данас помало живимо лажним животом, јер оно што презентујемо на друштвеним мрежама, чак и ако није неистинито, никада није комплетан наш живот, тако да ми живимо у времену када су срећа, лепота, успех, богатство постали нека врста императива и, хтели ми то или не, сви трчимо трку, тако да је тај лажни живот постао део наше стварности. Али, постоје људи који су у потпуној негацији, који баш представљају сушту супротност... Добро је да се „отворимо” и на неке проблеме и теме који нису баш толико пријатни, али када о њима проговоримо заиста почињу да се сагледавају и решавају на другачији начин. Немојте да дозволите да вас друштвене мреже, та илузија да смо сви срећни, да сви преболевамо раскиде и разводе у року од једног дана, једним изласком или одласком у шопинг, наведу да помислите да нешто с вама није у реду, јер вам је потребно време да одболујете. Једини начин да се нешто превазиђе јесте да се одболује. Све остало је само затрпавање, нешто што ће вас касније сустићи – истакла је Миловановићева.

Њeн став je да у животу увек најскупље платимо неке „јефтине” људе.

– У животу увек платимо, па и преплатимо, „јефтине” људе, зато што улазимо у односе с особама које не могу да нам пруже оно што је потребно, првенствено мислим на поштовање, на прихватање, на искреност... На крају су ти односи емотивно најскупљи, а парадокс је да често у те односе имамо потребу да улажемо баш зато што желимо да неког поправимо или зато што се надамо некој промени. До момента кад се ослободимо и кад се деси нека наша промена, потребно је да изгубимо наду. Наду иначе сви сматрамо нечим позитивним, али у неким односима она може да буде крајње деструктивна, јер ако се стално надамо промени која се никада не дешава, ми остајемо заробљени. Зато морамо да престанемо да се надамо некој промени набоље код особе која не показује интересовање да се промени, како бисмо тај однос могли да пустимо. Уколико улазимо у неки однос с идејом да неко треба да се промени, то је већ погрешна поставка. Жене често имају ту фантазију да ће својом посебношћу, својом љубављу, неког променити. И ту онда настаје игра без граница, а што више времена пролази, што више труда уложимо, нама је теже да из тог односа одемо, а промена се не дешава. Где то све вуче корене? У неким ранијим односима, које ми поправљамо кроз тај партнерски. Углавном је то однос с родитељима, где негде и одаберемо партнера који има сличне особине, мане или нас на сличан начин повређује, у нади да ће овог пута бити другачије. Потребно је одустати од те идеје да ће наша прошлост бити другачија, прихватити да су неке ствари непоправљиве, да је – колико год се ми трудили, били савршени у том односу, давали – немогуће променити другу особу. А то је најтеже, зато што смо некако учени да наш труд мора да доведе до неког резултата, а некада не доведе. Добро се не враћа увек добрим. Апсолутно је важно давати добро, али је још важније бирати коме.

И то је оно што људима који су емпатични јако тешко пада, то постављање граница. Важно је да научимо да препознамо коме треба да дајемо, а коме не треба. А људи који имају ту потребу за давањем често су врло неселективни. Дају било коме, свима, у нади да ће они схватити. Често се догоде разочарања и онда погрешно закључимо да не треба бити добар, да се не исплати бити добар, а заправо се врло исплати бити добар, али је важно бирати коме шта дајемо, у којој мери, до које мере, када, како, на који начин. Ту је заправо потребан дубљи рад на личним границама – појаснила је Миловановићева.

Ствар с којом морамо да се помиримо јесте да нема поштеђених којима се не дешавају лоше ствари, само је важно да научимо како да их превазилазимо, како да се носимо с њима, да прихватимо да је то живот. – Живот су и лоше ствари, колико год нас друштвене мреже училе другачије, морамо да научимо да неке ствари можемо да избегнемо. Живот је и то да неког изгубиш, живот је некад и суров, и то врло често. Али је зато важно да јачамо унутрашње капацитете. То је као у оној причи кад се птица плаши да слети на неку грану да се не би сломила, а заправо само треба да верује у своја крила. Ломиће нам се гране, али ако верујемо у своја крила и ако знамо да су довољно јака, и ти падови неће да буду тотални – додала је Миловановићева.

У подкасту је открила и да је пријатеље губила кад јој је ишло добро у животу.

– Искључиво сам их губила када ми је ишло добро. Не кажем да је то правило, али мени се то дешавало да када ми је лоше – некако су сви ту, воле људи да буду ту за друге, не увек зато што су добри, него зато што воле да видиш да патиш... Тако хране слику о себи говорећи себи да су добри, да су ту за некога коме је лоше, а уједно се теше како њихове муке нису тако страшне... Наравно, ту су и људи који ти желе добро, али неки се и мало хране и наслађују, поправљају слику о себи твојом несрећном или непожељном ситуацијом. Када ти је добро, ту се онда апсолутно види ко је ко. Ако они који су били ту када ти је лоше не могу да поднесу то што ти је добро, онда је јасно да то није никакав искрен однос – рекла је Миловановићева.

Истакла је да је развод заправо био једна од најбољих ствари које су јој се догодиле у животу.

– Мислим да су разводи, када их тако поставиш, увек најбоље ствари које нам се дешавају у животу, зато што када схватиш шта нећеш, када изађеш из нечега, онда добијеш потпуно другачију перцепцију неких даљих односа. Често ми се дешавало да ми кажу како могу да причам о партнерским односима када сам се развела. Али баш о томе могу да причам јер је тешко да о тој теми говори неко ко није имао никакво искуство. Када сам причала о партнерским односима, увек сам саветовала женама да не пристају на неке ствари. Да сам остала у браку и пристајала на ствари које другима причам да не треба да раде, само да не би било да сам се ја развела – ја бих се осећала као потпуна лаж. Никада се у животу не бих мењала, односно никада се не бих вратила на старо. Нико од нас, кад је улазио у однос с неком особом или у брак, није мислио да је то погрешно. Деловало ти је тада да је та особа за тебе. Некада се просто деси развијање у различитим правцима. Зато брак и јесте можда један од најкомплекснијих пројеката. Мени је неприхватљиво да будем у односу где се с неким не познајем, где не добијам оно што осећам да ми је потребно и да сам на то пристала – каже Миловановићева.

Њен рецепт за срећан живот је да треба прихватити да у животу има и сивих и црних и белих фаза и научити да од њих направиш неке своје боје, јер ти живот сам по себи баца карте, а ти мораш да гледаш шта ћеш од њих да направиш, шта ћеш са њима да одиграш. Заправо је читава мудрост извући максимум из тренутних околности. Живите у сваком дану, немојте да дозволите да вам се дани претворе у одрађивање живота, него удахните живот, колико год да су некада дани напорни, али немојте дозволити да вам живот исклизне – рекла је гошћа нашег подкаста.

У подкасту је говорила и о песмама које је написала за естрадне звезде, о свом животу у САД, шта јој највише недостаје из Србије, о томе коме се поверава када јој је тешко, шта је њена верзија луксуза...

Ћути и трпи

Чињеница је, каже наша саговорница, да када неко не поставља личну границу, а неко га повређује, има страх од напуштања.

– Идеја да „морам” много тога да праштам, много тога да дајем, много да се жртвујем, да бих уопште била у неком односу, и да на тај начин купујемо љубав, доводи до непостављања границе. То је део нашег балканског васпитања, да много тога мораш да радиш, да ти говоре „ћути, трпи, немој много да таласаш, нећеш наћи никога”. И онда поверујемо да је начин да останемо у односу да ћутимо, трпимо и да никада не изразимо шта нам је потребно. Многи, нажалост, тако живе и често људи не виде у томе ништа погрешно. Брак је за многе трпљење. Да бисмо поставили границу, ми морамо да се освестимо да имамо право на њу и да се ослободимо страха да је непостављање границе једини начин да будемо у неком односу, а то је нешто што захтева рад. Реченица „Ћути, трпи, може и горе” уништила је више живота него све несреће и ратови заједно. Зашто се не запитамо да ли може и боље? Наравно да човек треба да буде захвалан и да примећује шта је добро у неком односу, ниједан однос није идеалан, али ако читаву своју комуникацију с неком особом сводиш на трпљење и сматраш да је оно кључно да би неки однос опстао, онда то није однос. То је камен око врата и заправо имамо један терет, немамо ни партнера, ни пријатеља... Границе су дозвољене и чак пожељне у сваком односу, јер границе су ту заправо да нас зближе, да нас упознају боље – истакла је Миловановићева.

Нико није поштеђен разочарања

Како можемо да превазиђемо страх од туђег мишљења?

– Ја бих рекла прво разочарањем. То је, нажалост, најкраћи пут када заиста схватиш да, колико год да се трудиш, не можеш да удовољиш свима и мислим да већина нас на крају прође кроз то. Када схватиш да труд нема смисла – једини начин да се заштитиш јесте да се окренеш себи и да радиш ствари онако како теби пријају, па ко се у то уклопи – уклопи се. Ове млађе генерације можда ће бити другачије, чак мислим да постоји шанса да оду у други екстрем, то је да их нико други не занима и да је само важно шта желе и како се њима допада. Средње и старије генерације васпитаване су да морају сваког да „испоштују”, да буду фине, да се никоме не замере... И на крају, од свих људи прескочимо себе... Али онда када схватиш да тим људима упркос свом „испоштовавању” не ваљаш, то је моменат када можеш да одлучиш да ли ћеш да наставиш тако док се потпуно не „спалиш”, или ћеш да урадиш нешто другачије за себе. Нико од нас није поштеђен ни лажних пријатеља, ни развода, ни разочарања, ни лоших пословних одлука... – појаснила је Миловановићева.АНТРФИЛЕ3

Жена не сме да буде „резервна опција”

Став наше гошће је да жене морају да схвате да нису дошле на овај свет да би биле нечија резервна опција, „план Бе”.

– Жене треба да врате осећај да вреде и да нема потребе да пристају на било шта само да не би биле саме. Жени не треба партнер који није њу одабрао, не зато што није имао друге опције, не зато што га нико други није хтео или није могао да дође до било кога другог, него зато што је само њу хтео у том тренутку. Некада је било нормално да мушкарци освајају жене, сада се и то изгубило и онда се потпуно губи и тај однос снага у партнерском односу, у смислу да улоге више нису јасно дефинисане. То је један од највећих разлога зашто везе кратко трају и зашто имамо толико незадовољства у партнерским односима. Жене јако воле да фантазирају, да се хватају за неке „мрвице” и да од тога граде фантазију, да дају томе неко значење које ти поступци уопште немају. Најчешћа грешка коју жене праве јесте да улазе у односе који нису уопште оно што би оне желеле, у нади да ће том неком променити мишљење тиме што ће бити најлепше, најбоље, најсавршеније, а то се заправо не деси никада. Често се дешава да жене улазе и у односе са заузетим мушкарцима, па се надају нечему, или са мушкарцима који одмах кажу да не желе везу. И то је унапред осуђено на разочарање. Немојте улагати своје време јер обезвређујете и своје време и своје давање тиме што пристајете на толико мало у нади да ће то постати пуно – наводи Миловановићева.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ