Деца вере и слободе

„Бог походи народ свој”, чује се глас из цркве у селу Пасјане у Косовском Поморављу. Пада киша, једна млада мајка, готово дете, покушава да заклони своју бебу која плаче. Пуни се плато испред храма, старица са угашеним свећом тешко пролази кроз гробље, слави се девојчица Света Босиљка Пасјанска.

Ово лепо дете из породице Рајчић, у другој половини деветнаестог века, отели су Албанци док је неке јесени, са оцем и братом, сакупљала дрва за зиму. Отмице хришћанских девојака, а потом и присилна промена вере и удаја биле су карактеристичне за период готово потпуне анархије и безвлашћа.

Одрасла у селу и породици која се жилаво и тврдо одупирала притисцима, Босиљка је одбила све њихове понуде, да би потом била свирепо мучена и убијена. Прича о њој, о лепоти и жртви, није тек пуко предање или легенда, она се сачувала у народу, породици, међу њеним потомцима.

„Кад нису могли да покоре лепоту, онда су је раскомадали”, каже у беседи владика новобрдски Иларион, изасланик патријарха српског Порфирија. Он издваја наду и жртву које су биле и јесу „чудесна утеха нашем роду”.

Османске власти су дозволиле да се сахрани код Цркве Светог Преображења, да би касније њене мошти биле пренесене и узидане у стуб овог храма. Проток времена, дуги период комунизма, расељавање сродника и сународника учинили су да се готово забораве и жртва и девојчица.

Тако је било све док, по благослову епископа рашко-призренског Теодосија и Српске православне цркве, професор и сликар Саша Филиповић није малом сондом са камерицом на њеном врху у дубини стуба поново пронашао њене мошти.

„Утврдила је веру у роду своме”, сматра митрополит Теодосије јер је она „свој живот, младост и чедност даровала Господу” чувајући образ и веру, па зато „данас личи и подсећа на децу Косовског Поморавља”. Он је подсетио на страдање двојице монаха, светих Харитона и Стефана, који су отети и убијени 1999. године. За моштима оца Стефана се још трага.

Много је младог света у цркви чији је предњи део тако низак да многи додирују главом таваницу. Изгледа као да стоји на њиховим теменима, као на живим стубовима који се померају. Иконе на иконостасу личе на неке мале прозоре, јер су отвори на самом храму више пушкарнице на старинским кулама. Ликови на фрескама, рад скромних домета, у великом броју имају неку повученост главе и грч у раменима, могући знак муке и страдања.

Александар из Хуманитарне организације „Сви за КОСМЕТ” је довео групу од педесет људи, већина су млади из централне Србије. Не може да их нађе и окупи да крену на пут. Један од организатора прославе празника Петар Цветковић му трчећи доноси гомилу иконица Свете Босиљке: „ваљда ће бити за све!”, говори и трчи даље. У протекла три дана овде су наступала фолклорна друштва, изведена је представа „Панетова љубав” овдашњег српског глумачког друштва које је некад имало своју сцену у Гњилану, излагане су копије фресака, млади су учили да сликају, а наступала је и уметница Љиљана Поповић.

Шта је све ове људе довело на место жртве и шта их привлачи овде? Изгледа као да већина мисли да је реч о победи, обнови или васкрсењу. Монахиња из Манастира Кончул се зове Босиљка, прва у Српској православној цркви која је понела име по девојчици из Пасјана.

Приче и житије које су састављали и прикупљали свештеник Зоран Ковачевић и професор Слободан Костић јуче је на сцену поставила овдашња професорка српског језика Марија Богдановић. Једна од њених ученица говори део из житија: „Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере!”

Изгледа као да целим животом верује у те речи и да су оне основни пут који води ка слободи.