Deca vere i slobode

„Bog pohodi narod svoj”, čuje se glas iz crkve u selu Pasjane u Kosovskom Pomoravlju. Pada kiša, jedna mlada majka, gotovo dete, pokušava da zakloni svoju bebu koja plače. Puni se plato ispred hrama, starica sa ugašenim svećom teško prolazi kroz groblje, slavi se devojčica Sveta Bosiljka Pasjanska.

Ovo lepo dete iz porodice Rajčić, u drugoj polovini devetnaestog veka, oteli su Albanci dok je neke jeseni, sa ocem i bratom, sakupljala drva za zimu. Otmice hrišćanskih devojaka, a potom i prisilna promena vere i udaja bile su karakteristične za period gotovo potpune anarhije i bezvlašća.

Odrasla u selu i porodici koja se žilavo i tvrdo odupirala pritiscima, Bosiljka je odbila sve njihove ponude, da bi potom bila svirepo mučena i ubijena. Priča o njoj, o lepoti i žrtvi, nije tek puko predanje ili legenda, ona se sačuvala u narodu, porodici, među njenim potomcima.

„Kad nisu mogli da pokore lepotu, onda su je raskomadali”, kaže u besedi vladika novobrdski Ilarion, izaslanik patrijarha srpskog Porfirija. On izdvaja nadu i žrtvu koje su bile i jesu „čudesna uteha našem rodu”.

Osmanske vlasti su dozvolile da se sahrani kod Crkve Svetog Preobraženja, da bi kasnije njene mošti bile prenesene i uzidane u stub ovog hrama. Protok vremena, dugi period komunizma, raseljavanje srodnika i sunarodnika učinili su da se gotovo zaborave i žrtva i devojčica.

Tako je bilo sve dok, po blagoslovu episkopa raško-prizrenskog Teodosija i Srpske pravoslavne crkve, profesor i slikar Saša Filipović nije malom sondom sa kamericom na njenom vrhu u dubini stuba ponovo pronašao njene mošti.

„Utvrdila je veru u rodu svome”, smatra mitropolit Teodosije jer je ona „svoj život, mladost i čednost darovala Gospodu” čuvajući obraz i veru, pa zato „danas liči i podseća na decu Kosovskog Pomoravlja”. On je podsetio na stradanje dvojice monaha, svetih Haritona i Stefana, koji su oteti i ubijeni 1999. godine. Za moštima oca Stefana se još traga.

Mnogo je mladog sveta u crkvi čiji je prednji deo tako nizak da mnogi dodiruju glavom tavanicu. Izgleda kao da stoji na njihovim temenima, kao na živim stubovima koji se pomeraju. Ikone na ikonostasu liče na neke male prozore, jer su otvori na samom hramu više puškarnice na starinskim kulama. Likovi na freskama, rad skromnih dometa, u velikom broju imaju neku povučenost glave i grč u ramenima, mogući znak muke i stradanja.

Aleksandar iz Humanitarne organizacije „Svi za KOSMET” je doveo grupu od pedeset ljudi, većina su mladi iz centralne Srbije. Ne može da ih nađe i okupi da krenu na put. Jedan od organizatora proslave praznika Petar Cvetković mu trčeći donosi gomilu ikonica Svete Bosiljke: „valjda će biti za sve!”, govori i trči dalje. U protekla tri dana ovde su nastupala folklorna društva, izvedena je predstava „Panetova ljubav” ovdašnjeg srpskog glumačkog društva koje je nekad imalo svoju scenu u Gnjilanu, izlagane su kopije fresaka, mladi su učili da slikaju, a nastupala je i umetnica Ljiljana Popović.

Šta je sve ove ljude dovelo na mesto žrtve i šta ih privlači ovde? Izgleda kao da većina misli da je reč o pobedi, obnovi ili vaskrsenju. Monahinja iz Manastira Končul se zove Bosiljka, prva u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je ponela ime po devojčici iz Pasjana.

Priče i žitije koje su sastavljali i prikupljali sveštenik Zoran Kovačević i profesor Slobodan Kostić juče je na scenu postavila ovdašnja profesorka srpskog jezika Marija Bogdanović. Jedna od njenih učenica govori deo iz žitija: „Ja se ne odričem moga Boga i moje svete vere!”

Izgleda kao da celim životom veruje u te reči i da su one osnovni put koji vodi ka slobodi.