Уби­це за во­ла­ном

Трочлана породица из Београда трагично је страдала када је на њих налетео пројектил у који се претворио „ауди” навођен рукама пијаног и дрогираног возача из Босне и Херцеговине.

Ути­сак за све ко­ји су ви­де­ли уз­не­ми­ру­ју­ћи сни­мак не­сре­ће на углу Бу­ле­ва­ра хе­ро­ја са Ко­ша­ра и Омла­дин­ских бри­га­да – по­ме­шан са гор­чи­ном, гне­вом и слут­њом да ово не­ће би­ти по­след­њи ова­кав слу­чај – је­сте да је реч о те­шком уби­ству.

За све, осим за сло­во за­ко­на. Пре­ма за­ко­ну, ово ће би­ти са­мо са­о­бра­ћај­на не­сре­ћа са смрт­ним ис­хо­дом.

Не­зна­ње, про­ста­клук, ба­ха­тост, не­до­ста­так ем­па­ти­је и се­бич­лук до­дат­но пот­по­мог­ну­ти ал­ко­хо­лом по­ста­ли су сва­ко­дне­ви­ца у са­о­бра­ћа­ју на овим про­сто­ри­ма, а из­ве­сно и у дру­гим сфе­ра­ма жи­во­та.

Тра­ге­ди­ја ка­ква се до­го­ди­ла по­ста­је вест ко­ја др­жи па­жњу је­два не­ко­ли­ко да­на и из­бле­ди у се­ћа­њу, осим за оне ко­ји су у тим се­кун­да­ма из­гу­би­ли сво­је бли­жње, па ће са не­из­ре­ци­вим бо­лом и пра­зни­ном про­жи­вља­ва­ти ту не­сре­ћу из­но­ва и из­но­ва.

То­ком тих не­ко­ли­ко да­на сви ће тра­жи­ти „др­жа­ва да ура­ди не­што” или по­ли­ци­ја да по­о­штри кон­тро­ле и по­ста­ви пунк­то­ве на што ма­њој раз­да­љи­ни свих пу­те­ва.

Убр­зо по­том, фор­ми­ра­ће гру­пе на дру­штве­ним мре­жа­ма где ће јед­ни дру­ги­ма до­ја­вљи­ва­ти по­ло­жај па­тро­ла. Да­ни­ма ка­сни­је, ка­зне ко­је на­пла­ћу­ју са­о­бра­ћај­ци, на­зва­ће ре­пре­си­јом др­жа­ве и пљач­ком гра­ђа­на, а за­у­ста­вља­ње по­ку­ша­ва­ти да ре­ше ве­за­ма, по­зи­ви­ма и са не­ко­ли­ко „цр­ве­них”. У др­жа­ва­ма чи­јем стан­дар­ду и уре­ђе­њу на­вод­но те­жи­мо, за во­жњу у пи­ја­ном ста­њу не во­де у за­твор, већ ди­рект­но у уста­но­ву за мен­тал­но обо­ле­ле, где по­том, струч­на ли­ца да­ју од­го­вор да ли је та­ква осо­ба уоп­ште нор­мал­на.

Ка­ко је код нас ста­ње у са­о­бра­ћа­ју про­же­то на­ве­де­ним симп­то­ми­ма, лич­ним ком­плек­си­ма, па че­сто и ал­ко­хо­лом као не­за­о­би­ла­зним де­лом тра­ди­ци­је у со­ци­јал­ној ин­тер­ак­ци­ји, а са­да све че­шће и дро­гом, по­ста­вља се пи­та­ње ко­лек­тив­ног мен­тал­ног здра­вља дру­штва.

„Уче­ста­ле са­о­бра­ћај­не не­сре­ће ни­су са­мо по­сле­ди­ца не­па­жње или сла­бих за­ко­на, оне су симп­том ду­бљег по­ре­ме­ћа­ја ко­лек­тив­не све­сти и емо­ци­о­нал­ног здра­вља дру­штва. На пу­те­ви­ма се огле­да оно што жи­ви­мо сва­ко­днев­но: фру­стра­ци­ја, им­пул­сив­ност, не­по­ве­ре­ње, не­до­ста­так ем­па­ти­је и по­што­ва­ња гра­ни­ца. Ка­да су ба­ха­тост, про­ста­клук и не­зна­ње по­ста­ли нор­ма у са­о­бра­ћа­ју, то зна­чи да смо као дру­штво из­гу­би­ли основ­ни осе­ћај од­го­вор­но­сти и ме­ђу­соб­ног ува­жа­ва­ња. Ауто­мо­бил је да­нас че­сто про­ду­же­так ега, ме­сто где во­зач не­све­сно ис­ка­љу­је бес, не­моћ и осе­ћај без­вред­но­сти. Ал­ко­хол, бр­зи­на и иза­зи­ва­ње си­сте­ма по­ста­ју на­чин да се ком­пен­зу­је уну­тра­шња пра­зни­на. У том тре­нут­ку не­ста­је свест, а оста­је са­мо им­пулс ко­ји мо­же да уби­је”, упо­зо­ра­ва пси­хо­лог Ана Мом­чи­ло­вић.

Ка­ко на­во­ди са­го­вор­ни­ца „По­ли­ти­ке”, во­жња без све­сти по­ста­је оруж­је у ру­ка­ма емо­ци­о­нал­но не­зре­ле осо­бе.

„Фе­но­мен у ко­јем исто­вре­ме­но по­зи­ва­мо на оштри­је ка­зне, а тра­жи­мо „ве­зе” да их из­бег­не­мо, по­ка­зу­је дру­штве­ну ши­зо­фре­ни­ју, по­де­ље­ност из­ме­ђу све­сти и по­на­ша­ња.

Же­ли­мо ред, али не же­ли­мо про­ме­ну се­бе. То је ко­лек­тив­на ди­со­ци­ја­ци­ја, у ко­јој ка­зну до­жи­вља­ва­мо као не­прав­ду, а не као по­сле­ди­цу соп­стве­ног из­бо­ра”, ка­же Мом­чи­ло­ви­ће­ва.

Она на­во­ди да се на ни­воу дру­штва не мо­же го­во­ри­ти о до­слов­ној ко­лек­тив­ној пси­хо­па­ти­ји, али је очи­гле­дан по­раст пси­хо­пат­ских обра­за­ца по­на­ша­ња – не­до­стат­ка ем­па­ти­је, его­цен­трич­но­сти, од­су­ства гри­же са­ве­сти и осе­ћа­ја мо­ћи над дру­ги­ма.

„Та­ква емо­ци­о­нал­на хлад­но­ћа, ка­да се спо­ји са бр­зи­ном и ал­ко­хо­лом, ства­ра по­тен­ци­јал­не уби­це за во­ла­ном”, упо­зо­ра­ва Мом­чи­ло­ви­ће­ва, за­кљу­чу­ју­ћи да су­шти­на ни­је у про­ме­ни за­ко­на, већ у про­ме­ни све­сти.

Ка­ко се мо­же ста­ти на пут оп­штој са­о­бра­ћај­ној не­кул­ту­ри и ја­ва­шлу­ку услед ко­јег на сва­ких не­ко­ли­ко ме­се­ци јед­на по­ро­ди­ца бу­де збри­са­на на дру­му и на ко­ји на­чин во­за­чи мо­гу да за­шти­те се­бе и сво­је са­пут­ни­ке, по­ку­ша­ће да нам од­го­во­ри уред­ник сај­то­ва „Те­сто­ви ауто­мо­би­ла” и „Нај­бо­љи ауто” Алек­сан­дар То­до­ро­вић, ко­ји већ го­ди­на­ма по­ма­же за­ин­те­ре­со­ва­ни­ма у ода­би­ру при ку­по­ви­ни по­лов­них ауто­мо­би­ла.

Ка­ко на­во­ди, по­сто­ји не­ко­ли­ко основ­них про­бле­ма.

„Ро­ди­те­љи нај­че­шће не ве­зу­ју де­цу. Не ве­зу­ју ни се­бе, а по­јас зна­чи жи­вот. Не­до­вољ­но ра­сто­ја­ње при­ли­ком во­жње уби­ја, а то сви кр­ше. Не­то­ле­ран­ци­ја на ал­ко­хол мо­ра би­ти ап­со­лут­на као што је то учи­ње­но у Пољ­ској, али је прет­ход­но нео­п­ход­но ре­ши­ти про­блем ко­руп­ци­је”, ка­же То­до­ро­вић.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, нај­ве­ћи број во­за­ча не би­ра нај­бе­збед­ни­ји ауто­мо­бил у скла­ду са нов­цем ко­ји има за нео­п­ход­но одр­жа­ва­ње.

„Без­бе­дан ауто­мо­бил об­у­хва­та ста­бил­ност, упо­тре­бу по­себ­но зим­ских и лет­њих гу­ма, а та­ко­ђе и оце­не аген­ци­је „Еурон­цап” ко­ја се ба­ви те­сто­ви­ма су­да­ра и оце­на­ма без­бед­но­сти ауто­мо­би­ла. Ту тре­ба узе­ти у об­зир и те­сто­ве не са­мо че­о­них већ и боч­них уда­ра, јер мно­ги про­из­во­ђа­чи на­пра­ве во­зи­ла ко­ја за удар­це из од­ре­ђе­них угло­ва до­би­ја­ју до­бре оце­не. По­себ­но тре­ба обра­ти­ти па­жњу на ста­бил­ност, ве­ли­чи­ну, чвр­сти­ну и ма­су ауто­мо­би­ла, где они ве­ћи, на­рав­но, про­ла­зе мно­го бо­ље. По­сто­је ауто­мо­би­ли ко­ји ни­су ску­пљи од не­ко­ли­ко хи­ља­да евра, а ну­де са­свим до­бру за­шти­ту и код боч­них су­да­ра. Услов је на­рав­но да су сви ве­за­ни, ина­че ни­шта не по­ма­же”, из­ја­вио је То­до­ро­вић.

Ка­ко до­да­је, са­мо је нај­по­зна­ти­ји швед­ски про­из­во­ђач, уз два не­мач­ка нај­по­пу­лар­ни­ја брен­да ауто­мо­би­ла, озбиљ­но ра­дио те­сто­ве су­да­ра и пра­вио до­вољ­но чвр­ста и без­бед­на во­зи­ла.

То­до­ро­вић ка­же да је јед­на од нај­ве­ћих за­блу­да да је спо­ра во­жња без­бед­на.

„Без­бед­на во­жња је ка­да сте од­мор­ни, кон­цен­три­са­ни и др­жи­те од­сто­ја­ње, сви сте ве­за­ни, пра­ви­те ре­дов­но па­у­зе и кре­ће­те се бр­зи­ном као и оста­ли ауто­мо­би­ли”, са­ве­ту­је То­до­ро­вић и до­да­је да се за­ла­же за уки­да­ње огра­ни­че­ња бр­зи­не на ауто-пу­ту, где пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, има нај­ма­ње са­о­бра­ћај­них не­сре­ћа са смрт­ним ис­хо­дом.

Наш са­го­вор­ник као по­себ­ну опа­сност у гра­до­ви­ма на­гла­ша­ва елек­трич­не ауто­мо­би­ле ко­ји су не­чуј­ни, а до­вољ­но ја­ки да раз­ви­ју ве­ли­ке бр­зи­не. Ка­ко ка­же, сва­ки уда­рац ауто­мо­би­ла у пе­ша­ка при бр­зи­ни ве­ћој од 50 ки­ло­ме­та­ра на час је смр­то­но­сан, док је за де­те то мно­го ма­ње, од­но­сно 30 ки­ло­ме­та­ра на час. Ка­ко до­да­је, по­се­бан про­блем у гра­ду је и не­до­ста­так ме­ста за пар­ки­ра­ње, на­ро­чи­то по­ред вр­ти­ћа или шко­ла. То­до­ро­вић по­себ­но на­гла­ша­ва да се па­жљи­во би­ра вре­ме во­жње уко­ли­ко се пу­ту­је са де­цом и упо­зо­ра­ва да се ни­ка­ко не во­зи у ка­сне ноћ­не са­те и ви­кен­дом ка­да има нај­ви­ше пи­ја­них во­за­ча.