Абу Гаиб, Ботерова Герника

ЕКСКЛУЗИВНО
Од нашег дописника
Сликајући, из дана у дан, опседнут овим затвором и текстом из Њујоркера који сам у љутњи и узнемирености морао да визуализујем, осећао сам да са сваком новом сликом, са сваким замахом четкице бивам све мирнији и сталоженији, као да сам пребацујући на платно уметничку истину, прошао кроз неку врсту духовне терапије – каже у ексклузивном интервјуу за Политику славни колумбијски сликар Фернандо Ботеро, пре неки дан у Вашингтону.

Одавно један уметник није толико узнемирио политичаре свих боја и опредељења колико је то учинио он, изложбом под називом Абу Граиб, са комплетним серијалом великих уља (40) и цртежима (39), која је отворена у уторак у Вашингтону. Слике нагих окрвављених затвореника подвргнутих нељудским мучењима и сексуалном понижавању "украшаваће" до краја децембра велелепну нову галерију једног од најпознатијих факултета (Американ Јуниверсити), чији је кампус у вашингтонском Тенли тауну, настањен најполитизованијим студентима и професорима у Америци. Кустосима и професорима овог факултета одато је признање што су се упустили у "храбар" подухват да у епицентар светске политике доведу једног од највећих савремених сликара чија платна достижу астрономске цене од неколико милиона долара.

Колекција из Абу Граиба није на продају. Ботеро је комплетну серију поклонио калифорнијском Берклију, где је први пут његова изложба Абу Граиб представљена у целини у Америци. Шокиран оним што је прочитао у Њојоркеру о тортурама у Абу Граибу, Ботеро је махнито девет месеци, дању и ноћу, претварао овај текст у своје слике док га није завршио.

На видном месту пред улазом на изложбу стоји табла са упозорењем да је садржај поставке непријатан за гледање. Људи нежнога срца не би требало да је посете, као да се хоће рећи. А када је једна студенткиња питала Ботера, ког би посетиоца, ако би могао да бира "само једног" волео да види на својој изложби, сликар је одговорио: "Џорџа Буша". Проломио се аплауз у публици, али многи су се и том приликом питали како то да ниједан амерички уметник није ништа слично урадио. (А кад смо касније у разговору за наш лист питали Ботера размишља ли да поклони једну од тих скупоцених слика Белој кући, у знак захвалности што гостује са изложбом у Вашингтону, одговорио је. "Да је ставе у своју дневну собу?" И слатко се насмејао.)

Познат пре свега по корпулентним веселим хиперреалистичним фигурама из буржоаског света, Ботеро је и раније бивао згрожен насиљем и масакрима. Пред почетак двадесет првог века стотину слика и цртежа, поклонио је националном музеју Колумбије. Међу најпознатија платна из тог циклуса спада "Убиство у катедрали", прављено на основу истинитог догађаја када је у једном наркотрафикантском обрачуну, дигнута у ваздух црква са сто двадесет верника. И док смо у понедељак пред отварање изложбе и у уторак када су похрлили посетиоци, гледали Ботера како шета по галерији док га са зидова опкољавају кошмарни призори,чинио се потпуно спокојним. Све што је имао да каже на ову тему која га је разјарила сада је баш ту, где и треба да буде. И то пред божићне празнике, уместо јелке. А ако и не дође, онај један посетилац кога је уметник зажелео, неко ће му већ пренети каквим се све скаредностима излажу добра деца на елитном факултету: дршка од метле у аналном отвору, уринирање на жртве са капуљачом на глави и модрицама по телу, бесни пси пуштени да комадају тела утамничених…То више нису само призори из тамо неког Ирака. Биће то својеврсни уџбеник историје, оне коју не пишу победници. Већ их осликава људска савест. Изложба Абу Граиб, била је пре Вашингтона постављена у Милану, а првих дана 2008 путује у Мексико…

Ви сте како и сами истичете пре свега  само уметник, како сте се одлучили да толико времена посветите теми која је  постала вест дана: мучењу ирачких затвореника у некадашњем Садамовом казамату, који су  за своје потребе преузеле америчке трупе у Ираку?

Ова дела су настала 2005 . Био сам веома љут када сам прочитао у Њујоркеру о нељудском третману затвореника. За мене је то био шок, као и за остали део света. Осетио сам да као уметник морам нешто да урадим. Пошео сам прво да правим цртеже, па онда и слике. Ноћу и дању био сам опседнут Абу Граибом и страхотама које се тамо дешавају.

Шта за вас лично значи то што се ваш циклус о тортурама у Абу Граибу најзад налази у галерији у кампусу најполитизованијег универзитета у САД?

Када сам овај серијал направио у Паризу, где и живим, међународна организација за поставку изложби понудила ми је да слике прво изложим у САД. Прихватио сам са задовољством. Прошло је осам месеци док ме нису поново звали али само да би ми саопштили како ниједан амерички музеј није прихватио да постави изложбу са мојим сликама тортура у Абу Граибу. Ни са једне адресе у САД није стигао одговор. Био сам врло разочаран, јер ове слике, како сам као уметник осећао, треба да се виде. У том тренутку одлучио сам се за понуду да се у мојој галерији у Њујорку ипак поставе нека од ових платна…премда је она мала и неодговарајућа за оволике слике. Одмах после Њујорка, позвали су ме са универзитета Беркли. Публика је масовно посетила моју изложбу у Берклију и реакција је била фантастична. И тамо сам одлучио да целу серију Абу Граиб поклоним овој важној културној и образовној калифорнијској институцији која је традиционално у првим редовима борбе за људска права и достојанство човека.

Сада сте у америчкој престоници, одакле је потекла политика која је довела до страхота у Абу Граибу?

Чињеница да су платна изложена баш у главном граду САД има посебан значај. Изложбу ће сигурно погледати многе личности које имају велики политички утицај. Ево нас сад ту, одакле је ова изложба требало и да почне. Слике у овој галерији са невероватним простором, делују боље него игде до сада.

Да ли је истина да сте се променили, откако сте исликали мучне сцене из Абу Граиба, како то кажу неки уметнички критичари?

Не, нисам се променио. То је била фаза у мом уметничком жвоту и она је завршена. Настављам да сликам са истим ентузијазмом и енергијом са којом сам то радио читавог живота. Сада правим циркуски циклус, са акробатама, бојама, урнебесом и магијом. Многи су уметници били инспирисани циркузантима: Пикасо, Шагал, Тулуз Лотрек…Многи су са једне теме и из једног расположења прелазили на потпуно друго. Пикасо је сликао Гернику, а одмах затим љубавне портрете Доре Мар. Гоја је уз раскошне дворске портрете, сликао и страхоте рата. Док год остајете привржени вашој естетици, вашем "вјерују" ви сте уметник који не изневерава самог себе, без обзира што мења теме, наизглед међусобно непомирљиве. Једино што уметник не сме да промени, то је његов став према уметности.

Да ли мислите да уметник вашег угледа у свету, може овим делима да утиче на конкретне потезе: да се затворе мучилишта и престане са тортурама?

Ја уистину не желим да ни да утичем нити да учествујем у политичким догађајима и процесу. Ја сам уметник и желим да искључиво то и останем. Не желим да се мешам у ствари за које нисам припремљен ни обучен, нити надлежан. Ја само уметнички изражавам своју огорченост због нечовечности.

Али тема ових слика је насиље,  уједно једна од горућих не само у САД већ и у целом свету. Насиље, затвори, тортура, сама чињеница да сте за своју уметност изабрали ову тему, значи да сте се определили за политичку поруку?

Да, али не за реалполитику, дневну и активну политику. Иначе цео свет и живот је политика.

Ипак, много пута сте поновили да уметност може да буде нека врста оптужнице или разоткривања. Да ли вас је за време изложбе на Берклију или у Њујорку, позвао неко из Бушове администрације да вам приговори?

Ово је земља у којој постоји дуга традиција слободе мишљења и изражавања. За време изложбе у Њујорку и на Берклију добијао сам писма и телефонске позиве у којима су изражавана негодовања и неслагање са мојом темом, али нико ми није припретио затвором, или забраном уласка у земљу. Није до сада било никаквог званичног реаговања

На вашингтонској изложби су и две слике које приказују огромног црног бесног искеженог пса како насрће на своју жртву. Да ли је употреба пса у мучењу затвореника плод ваше уметничке имагинације?

Не, ниједан детаљ са мојих слика из циклуса Абу Граиб није измишљен, иако нисам видео ниједну фотографију из тог затвора пре него што сам завршио серијал од осамдесет слика. Пажљиво сам ишчитавао текст у Њујоркеру, и остале новинске текстове који су се појавили у америчкој штампи. И њих сам као уметник који се бави сликом визуализовао. У Њујоркеру је описано како су пси коришћени да заплаше затвореника и изнуде му признање. После суочавања са животињом, виђени су са траговима крви и рана по целом телу. Само сам замислио ту ситуацију.

Када сте и како одлучили да завршите овај циклус?

Осећао сам да пролази почетни бес који ме је и натерао да све ово насликам. И данас покушавам да ту чудну трансформацију објасним себи. Мислим да ме је као уметника успокојила естетска истина до које сам дошао. Пикасова "Герника" је уметнички узвишена, а говори о најстрашнијим страдањима и разарању. Немам намеру да себе поредим са Пикасом, већ само желим да објасним како је уметност лепа и кад говори о стварима које су јако ружне у стварности. Трагедија може уметнички да буде узвишенија од описа лепе природе или људске лепоте…иако често говори о вулгарним, варварским, нељудским фрагментима стварности.

Зар не осећате да сте ушавши у ову тему, постали одговорни и дужни пред жртвама да наставите са овим уметничким темама?

Не, осећам се одговорним само за своју уметност. А драго ми је ако она некога подстакне на другу врсту деловања, којем ја нисам вичан.

Уз препознатљиве веселе корпулентне хиперреалистичке фигуре које су назване по вашем презимену "ботероморфи"и раније сте се бавили насиљем, у вашој земљи Колумбији?