Abu Gaib, Boterova Gernika

EKSKLUZIVNO
Od našeg dopisnika
Slikajući, iz dana u dan, opsednut ovim zatvorom i tekstom iz Njujorkera koji sam u ljutnji i uznemirenosti morao da vizualizujem, osećao sam da sa svakom novom slikom, sa svakim zamahom četkice bivam sve mirniji i staloženiji, kao da sam prebacujući na platno umetničku istinu, prošao kroz neku vrstu duhovne terapije – kaže u ekskluzivnom intervjuu za Politiku slavni kolumbijski slikar Fernando Botero, pre neki dan u Vašingtonu.

Odavno jedan umetnik nije toliko uznemirio političare svih boja i opredeljenja koliko je to učinio on, izložbom pod nazivom Abu Graib, sa kompletnim serijalom velikih ulja (40) i crtežima (39), koja je otvorena u utorak u Vašingtonu. Slike nagih okrvavljenih zatvorenika podvrgnutih neljudskim mučenjima i seksualnom ponižavanju "ukrašavaće" do kraja decembra velelepnu novu galeriju jednog od najpoznatijih fakulteta (Amerikan Juniversiti), čiji je kampus u vašingtonskom Tenli taunu, nastanjen najpolitizovanijim studentima i profesorima u Americi. Kustosima i profesorima ovog fakulteta odato je priznanje što su se upustili u "hrabar" poduhvat da u epicentar svetske politike dovedu jednog od najvećih savremenih slikara čija platna dostižu astronomske cene od nekoliko miliona dolara.

Kolekcija iz Abu Graiba nije na prodaju. Botero je kompletnu seriju poklonio kalifornijskom Berkliju, gde je prvi put njegova izložba Abu Graib predstavljena u celini u Americi. Šokiran onim što je pročitao u Njojorkeru o torturama u Abu Graibu, Botero je mahnito devet meseci, danju i noću, pretvarao ovaj tekst u svoje slike dok ga nije završio.

Na vidnom mestu pred ulazom na izložbu stoji tabla sa upozorenjem da je sadržaj postavke neprijatan za gledanje. Ljudi nežnoga srca ne bi trebalo da je posete, kao da se hoće reći. A kada je jedna studentkinja pitala Botera, kog bi posetioca, ako bi mogao da bira "samo jednog" voleo da vidi na svojoj izložbi, slikar je odgovorio: "Džordža Buša". Prolomio se aplauz u publici, ali mnogi su se i tom prilikom pitali kako to da nijedan američki umetnik nije ništa slično uradio. (A kad smo kasnije u razgovoru za naš list pitali Botera razmišlja li da pokloni jednu od tih skupocenih slika Beloj kući, u znak zahvalnosti što gostuje sa izložbom u Vašingtonu, odgovorio je. "Da je stave u svoju dnevnu sobu?" I slatko se nasmejao.)

Poznat pre svega po korpulentnim veselim hiperrealističnim figurama iz buržoaskog sveta, Botero je i ranije bivao zgrožen nasiljem i masakrima. Pred početak dvadeset prvog veka stotinu slika i crteža, poklonio je nacionalnom muzeju Kolumbije. Među najpoznatija platna iz tog ciklusa spada "Ubistvo u katedrali", pravljeno na osnovu istinitog događaja kada je u jednom narkotrafikantskom obračunu, dignuta u vazduh crkva sa sto dvadeset vernika. I dok smo u ponedeljak pred otvaranje izložbe i u utorak kada su pohrlili posetioci, gledali Botera kako šeta po galeriji dok ga sa zidova opkoljavaju košmarni prizori,činio se potpuno spokojnim. Sve što je imao da kaže na ovu temu koja ga je razjarila sada je baš tu, gde i treba da bude. I to pred božićne praznike, umesto jelke. A ako i ne dođe, onaj jedan posetilac koga je umetnik zaželeo, neko će mu već preneti kakvim se sve skarednostima izlažu dobra deca na elitnom fakultetu: drška od metle u analnom otvoru, uriniranje na žrtve sa kapuljačom na glavi i modricama po telu, besni psi pušteni da komadaju tela utamničenih…To više nisu samo prizori iz tamo nekog Iraka. Biće to svojevrsni udžbenik istorije, one koju ne pišu pobednici. Već ih oslikava ljudska savest. Izložba Abu Graib, bila je pre Vašingtona postavljena u Milanu, a prvih dana 2008 putuje u Meksiko…

Vi ste kako i sami ističete pre svega  samo umetnik, kako ste se odlučili da toliko vremena posvetite temi koja je  postala vest dana: mučenju iračkih zatvorenika u nekadašnjem Sadamovom kazamatu, koji su  za svoje potrebe preuzele američke trupe u Iraku?

Ova dela su nastala 2005 . Bio sam veoma ljut kada sam pročitao u Njujorkeru o neljudskom tretmanu zatvorenika. Za mene je to bio šok, kao i za ostali deo sveta. Osetio sam da kao umetnik moram nešto da uradim. Pošeo sam prvo da pravim crteže, pa onda i slike. Noću i danju bio sam opsednut Abu Graibom i strahotama koje se tamo dešavaju.

Šta za vas lično znači to što se vaš ciklus o torturama u Abu Graibu najzad nalazi u galeriji u kampusu najpolitizovanijeg univerziteta u SAD?

Kada sam ovaj serijal napravio u Parizu, gde i živim, međunarodna organizacija za postavku izložbi ponudila mi je da slike prvo izložim u SAD. Prihvatio sam sa zadovoljstvom. Prošlo je osam meseci dok me nisu ponovo zvali ali samo da bi mi saopštili kako nijedan američki muzej nije prihvatio da postavi izložbu sa mojim slikama tortura u Abu Graibu. Ni sa jedne adrese u SAD nije stigao odgovor. Bio sam vrlo razočaran, jer ove slike, kako sam kao umetnik osećao, treba da se vide. U tom trenutku odlučio sam se za ponudu da se u mojoj galeriji u Njujorku ipak postave neka od ovih platna…premda je ona mala i neodgovarajuća za ovolike slike. Odmah posle Njujorka, pozvali su me sa univerziteta Berkli. Publika je masovno posetila moju izložbu u Berkliju i reakcija je bila fantastična. I tamo sam odlučio da celu seriju Abu Graib poklonim ovoj važnoj kulturnoj i obrazovnoj kalifornijskoj instituciji koja je tradicionalno u prvim redovima borbe za ljudska prava i dostojanstvo čoveka.

Sada ste u američkoj prestonici, odakle je potekla politika koja je dovela do strahota u Abu Graibu?

Činjenica da su platna izložena baš u glavnom gradu SAD ima poseban značaj. Izložbu će sigurno pogledati mnoge ličnosti koje imaju veliki politički uticaj. Evo nas sad tu, odakle je ova izložba trebalo i da počne. Slike u ovoj galeriji sa neverovatnim prostorom, deluju bolje nego igde do sada.

Da li je istina da ste se promenili, otkako ste islikali mučne scene iz Abu Graiba, kako to kažu neki umetnički kritičari?

Ne, nisam se promenio. To je bila faza u mom umetničkom žvotu i ona je završena. Nastavljam da slikam sa istim entuzijazmom i energijom sa kojom sam to radio čitavog života. Sada pravim cirkuski ciklus, sa akrobatama, bojama, urnebesom i magijom. Mnogi su umetnici bili inspirisani cirkuzantima: Pikaso, Šagal, Tuluz Lotrek…Mnogi su sa jedne teme i iz jednog raspoloženja prelazili na potpuno drugo. Pikaso je slikao Gerniku, a odmah zatim ljubavne portrete Dore Mar. Goja je uz raskošne dvorske portrete, slikao i strahote rata. Dok god ostajete privrženi vašoj estetici, vašem "vjeruju" vi ste umetnik koji ne izneverava samog sebe, bez obzira što menja teme, naizgled međusobno nepomirljive. Jedino što umetnik ne sme da promeni, to je njegov stav prema umetnosti.

Da li mislite da umetnik vašeg ugleda u svetu, može ovim delima da utiče na konkretne poteze: da se zatvore mučilišta i prestane sa torturama?

Ja uistinu ne želim da ni da utičem niti da učestvujem u političkim događajima i procesu. Ja sam umetnik i želim da isključivo to i ostanem. Ne želim da se mešam u stvari za koje nisam pripremljen ni obučen, niti nadležan. Ja samo umetnički izražavam svoju ogorčenost zbog nečovečnosti.

Ali tema ovih slika je nasilje,  ujedno jedna od gorućih ne samo u SAD već i u celom svetu. Nasilje, zatvori, tortura, sama činjenica da ste za svoju umetnost izabrali ovu temu, znači da ste se opredelili za političku poruku?

Da, ali ne za realpolitiku, dnevnu i aktivnu politiku. Inače ceo svet i život je politika.

Ipak, mnogo puta ste ponovili da umetnost može da bude neka vrsta optužnice ili razotkrivanja. Da li vas je za vreme izložbe na Berkliju ili u Njujorku, pozvao neko iz Bušove administracije da vam prigovori?

Ovo je zemlja u kojoj postoji duga tradicija slobode mišljenja i izražavanja. Za vreme izložbe u Njujorku i na Berkliju dobijao sam pisma i telefonske pozive u kojima su izražavana negodovanja i neslaganje sa mojom temom, ali niko mi nije pripretio zatvorom, ili zabranom ulaska u zemlju. Nije do sada bilo nikakvog zvaničnog reagovanja

Na vašingtonskoj izložbi su i dve slike koje prikazuju ogromnog crnog besnog iskeženog psa kako nasrće na svoju žrtvu. Da li je upotreba psa u mučenju zatvorenika plod vaše umetničke imaginacije?

Ne, nijedan detalj sa mojih slika iz ciklusa Abu Graib nije izmišljen, iako nisam video nijednu fotografiju iz tog zatvora pre nego što sam završio serijal od osamdeset slika. Pažljivo sam iščitavao tekst u Njujorkeru, i ostale novinske tekstove koji su se pojavili u američkoj štampi. I njih sam kao umetnik koji se bavi slikom vizualizovao. U Njujorkeru je opisano kako su psi korišćeni da zaplaše zatvorenika i iznude mu priznanje. Posle suočavanja sa životinjom, viđeni su sa tragovima krvi i rana po celom telu. Samo sam zamislio tu situaciju.

Kada ste i kako odlučili da završite ovaj ciklus?

Osećao sam da prolazi početni bes koji me je i naterao da sve ovo naslikam. I danas pokušavam da tu čudnu transformaciju objasnim sebi. Mislim da me je kao umetnika uspokojila estetska istina do koje sam došao. Pikasova "Gernika" je umetnički uzvišena, a govori o najstrašnijim stradanjima i razaranju. Nemam nameru da sebe poredim sa Pikasom, već samo želim da objasnim kako je umetnost lepa i kad govori o stvarima koje su jako ružne u stvarnosti. Tragedija može umetnički da bude uzvišenija od opisa lepe prirode ili ljudske lepote…iako često govori o vulgarnim, varvarskim, neljudskim fragmentima stvarnosti.

Zar ne osećate da ste ušavši u ovu temu, postali odgovorni i dužni pred žrtvama da nastavite sa ovim umetničkim temama?

Ne, osećam se odgovornim samo za svoju umetnost. A drago mi je ako ona nekoga podstakne na drugu vrstu delovanja, kojem ja nisam vičan.

Uz prepoznatljive vesele korpulentne hiperrealističke figure koje su nazvane po vašem prezimenu "boteromorfi"i ranije ste se bavili nasiljem, u vašoj zemlji Kolumbiji?