Правда за грађанина Слободана Јовановића

Усред нашег узбудљивог јавног живота, у коме никако да се ослободимо судбинских, национално-територијалних питања и окренемо "малим", свакодневним темама, многе је изненадила вест да је судски рехабилитован Слободан Јовановић. Зашто су водећи медији то објавили као једну од најважнијих вести? Коме је данас потребна рехабилитација Слободана Јовановића?

Помислићемо да, и без судске рехабилитације, најповршнији читаоци новина већ знају да је реч о једном од најзначајнијих писаца на српском језику у 20. веку, иза кога је остало изузетно, огромно дело. Лик Слободана Јовановића, уосталом, већ имамо на новчаници од 5.000 динара (коју, истина, сви немамо баш често прилику да видимо). Када то знамо, шта уопште може да значи то што је Окружни суд у Београду 26. октобра 2007, на основу закона о рехабилитацији усвојеног у Скупштини Србије 17. априла 2006, јуначки, скоро 20 година после пада Берлинског зида, поништио пресуду Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946? Да подсетимо, том пресудом је Слободан Јовановић осуђен, због "ратних злочина", "издаје" и "сарадње са окупатором", на 20 година робије са принудним радим, 10 година губитка политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Премијер спутава четнике

Питаћемо се какав је смисао ове закаснеле судске одлуке када сви добро знамо да је Слободан Јовановић, као патриота, антифашиста и "западњак", 27. марта 1941. године учествовао у пучу којим су српске политичке елите, у тренутку највеће моћи Немачке и Италије, када су Стаљин и Тито били Хитлерови политички партнери, стале на страну антифашизма и усамљене Велике Британије. После инвазије фашистичких сила на Југославију, Слободан Јовановић је био потпредседник и председник емигрантске, легалне југословенске владе, чланице антифашистичке коалиције. У тој влади министар је, међутим, био и Дража Михаиловић, и Јовановић му је до краја пружао пуну подршку. Због тога је 1946. године и осуђен. Он је, као премијер, налагао Михаиловићу да, у условима геноцида над српским народом на окупираним територијама, не изазива нова страдања, него да чека неминован долазак западних савезника. И у кругу Де Голових сарадника размишљало се на такав начин, али у Југославији су Титови партизани ту тактику учинили немогућом. Када су почели обрачуни између партизана и четника, Јовановић је без успеха захтевао од Британаца да искористе свој утицај и натерају припаднике два покрета да прекину са, како је писао, "грађанским", "братоубилачким ратом".

Да ли су ове чињенице о Слободану Јовановићу заиста тако добро познате? Нема сумње да се, на наш први помен Драже и Тита, подигло много обрва, и да се сваки читалац неће сложити чак ни са овако сведеним тумачењем догађаја. У Србији још нема ни основног консензуса о чињеницама и збивањима која су довела до судске осуде Слободана Јовановића.

Време је да се поштено призна и да огромна већина оних "најповршнијих читалаца новина" са почетка овог текста у ствари никада није чула за Слободана Јовановића, или да о њему има тек по неку, магловиту представу. Потписник ових редова може да посведочи да се, међу стотинак новоуписаних студената социологије на београдском Филозофском факултету, из године у годину, на питање "Ко је био Слободан Јовановић", подигну само једна или две руке. Чак ни међу "бруцошима" на историји, којих је нешто више, број оних који понешто знају о једном од највећих српских историчара није много већи. Шта онда да се очекује од обичног, добронамерног читаоца новина и гледаоца телевизије? Тамо где владају страсти и незнање могуће су различите манипулације. И зато, да ли се заиста може рећи да је судска рехабилитација Слободана Јовановића излишна?

Делу Слободана Јовановића рехабилитација није потребна. Окружни суд у Београду није позван да суди о његовим историографским, политиколошким и социолошким студијама, правним расправама и књижевним критикама. Вредност Тукидидове Историје Пелопонеског рата не зависи од разлога због којих је велики историчар био протеран из Атине. Уосталом, чак и у време забрана и цензуре било је српских историчара који су се у напоменама својих радова позивали на предратна издања дела Слободана Јовановића. Утицај његових књига на данашње писце из области хуманистичких и друштвених наука неоспоран је и лако уочљив.

Отпор владарској самовољи

Окружни суд у Београду рехабилитовао је, у ствари, Слободана Јовановића као грађанина, који своју дужност према земљи можда није обављао без грешке, али ју је сигурно испуњавао онако како је најбоље умео. Нема сумње, поготово када се погледа списак подносилаца захтева за рехабилитацију, да је постојала намера да се са Јовановићем рехабилитују и његова политичка уверења. Али идеје се, рецимо то поново, судски не могу ни забранити ни рехабилитовати.

Управо као грађанин Слободан Јовановић је, међутим, исповедао нека уверења која и данас звуче актуелно. Поменимо само то да код њега нема ни крајности ни фанатизма. Иако није потцењивао снагу ирационалног, Слободан Јовановић је у основи остао рационалиста и скептик, свестан условности свих, па и сопствених политичких пројеката. Та скепса омогућавала му је, опет, да сарађује са људима различитих политичких уверења, да трага за међусобним сличностима, уместо за разликама. Спремност за компромис није га, међутим, учинила неначелним. Тврдио је да су начела и морал основ политике. Патриотизам је био једно од таквих, сталних Јовановићевих начела. Али и ту је, као коректив, истицао појединачну људску савест и одговорност, које у човеку морају да буду јаче и од патриотизма. Управо је његов изразити индивидуализам омогућавао Слободану Јовановићу да, када је то било потребно, покаже грађанску смелост, и да се одупре самовољи краљева и диктатора, као и бахатом насиљу великих сила. Та уверења Слободан Јовановић је исповедао већ у младости и њих је следио у целој својој необичној политичкој каријери, од приступања опозиционом кругу око Српског књижевног гласника 1901. године, па до уласка у ратне, емигрантске владе Краљевине Југославије.