Процес проширења ЕУ поново је постао важан

Годишњи извештај Европске комисије о напретку земаља кандидата за чланство у ЕУ биће нам представљен прекосутра. Ми нисмо имали увида у сам извештај, али се надамо да ће бити заснован на објективним чињеницама и да ће уважити напредак Србије у свим реформским процесима које смо спроводили у претходној години. Такође, да ће уважити чињеницу којa се сада сматра веома важном – значајно унапређење стопе усаглашавања Србије са заједничком спољно-безбедносном политиком Европске уније, која је тренутно на 63 процента. То је за 12 одсто више у односу на исти период претходне године, истиче Немања Старовић, министар за европске интеграције.

Указује и да није никаква тајна да Црна Гора, Албанија и Северна Македонија имају стопу усаглашености од 100 процената, а тиме се хвале и привремене институције самоуправе у Приштини.

– Међутим, достизање стопе од 100 процената подразумева и увођење свих пакета санкција према Руској Федерацији, што не одговара оквирима наше спољне политике, који су дефинисани са два основна принципа – војна неутралност и политичка независност. Уз то, ми смо обавезани и закључцима Савета за националну безбедност од 25. фебруара 2022, усвојеним само дан након почетка рата у Украјини, који су се показали као исправни тиме што су прошли својеврсни тест времена. По тим закључцима, ми наравно подржавамо територијални интегритет Украјине, као и сваке друге државе пуноправне чланице ОУН, нудимо материјалну помоћ угроженом становништву, залажемо се за мирно решење тог конфликта, али одбијамо да се придружимо режиму економских санкција према РФ. И ту нема никаквих промена.

Чини се да у Бриселу све мање разумевања имају за такву нашу позицију. Је ли то и ваш утисак?

Мој утисак је да постоје извесна очекивања одређених држава чланица ЕУ, које сада желе да све државе кандидати за чланство у потпуности усагласе своју спољну политику са спољно-безбедносном политиком ЕУ. Међутим, то није нешто што је дефинисано у нашем Преговарачком оквиру, према којем је наша обавеза да постепено подижемо стопу усаглашености на путу ка чланству, која би била у потпуности усаглашена оног дана када постанемо пуноправна чланица. А морамо имати у виду и чињеницу да чак и неки од наших суседа који су у потпуности усагласили своју спољну и безбедносну политику на 100 процената, као што је Северна Македонија, ипак нису направили одлучујуће кораке у правцу чланства у ЕУ, с обзиром на то да постоје неки други специфични изазови пред државама кандидатима.

Највише можда због односа према Русији, односно због неувођења санкција, још нисмо отворили Кластер 3.

Мислим да смо направили одлучујући пробој на том плану, то је приметила и похвалила и председница ЕК Урсула фон дер Лајен приликом недавне посете Београду и ја заиста верујем да у седмицама које су пред нама реформски процеси који се тичу именовања чланова Савета РЕМ-а и усвајања Закона о изменама и допунама Закона о Јединственом бирачком списку могу бити окончани. То ће нам поново откључати могућност за коначно отварање Кластера 3 до краја ове године. Ја то не могу да најављујем, нити да обећавам, јер није све у нашим рукама. Оцену ЕК да смо технички спремни за отварање тог кластера добили смо још у децембру 2021. и то је понављано сваке наредне године до сада, али, ево, већ безмало четири године недостаје тај нужни политички консензус свих 27 чланица ЕУ да бисмо превазишли ту умногоме симболичку степеницу.

Када кажем симболичку, мислим на то да имамо још много корака на путу ка пуноправном чланству у ЕУ, али да би било веома важно да се овај застој којем смо изложени, а који коинцидира са почетком трагичног рата у Украјини, превазиђе.

Иначе, ми спроводимо реформске процесе заиста у широком луку, чинимо доста тога како бисмо у наредном периоду остварили претпоставке за отварање и кластера 2 и 5, али можда у суштинском смислу и важније од свега тога – да бисмо достигли та нужна прелазна мерила у поглављима 23 и 24, која се тичу владавине права и борбе против криминала и корупције, јер је то неопходна претпоставка за затварање поглавља која смо у претходном периоду отворили.

Вероватно ће у овогодишњем извештају бити акценат управо на стању реформи у тим областима владавине права, слободе медија и изборног оквира. О томе колико је то важно и колико се ту очекује напредак, уосталом, стално говоре и представници ЕУ попут Андреаса фон Бекерата или Фон дер Лајенове. Какве оцене очекујете?

Верујем да мора бити валоризовано све оно што смо на тим пољима постигли у претходних годину дана, али не само у претходних годину дана. Често говорим о томе да смо направили један круцијалан потез у процесу реформи и усвајању правних тековина ЕУ тиме што смо спровели измене нашег Устава, које су потврђене на референдуму у јануару 2022. године. Нажалост, свега месец дана након тога је почео трагични рат у Украјини и никада то није валоризовано у смислу напретка у овом формалном поступку приступања ЕУ. Верујем, дакле, да све то негде мора бити узето у обзир, као и здраворазумски закључак да нема превише смисла, говорећи о самом кредибилитету процеса проширења, да напредак у формалном процесу који остварују државе попут Црне Горе и Албаније не буде пропраћен барем овим симболичним, а важним кораком у виду отварања Кластера 3 за Србију.

Може ли на коначну верзију годишњег извештаја о напретку, па и на судбину Кластера 3, да утиче недавна, како се често каже, никад оштрија резолуција Европског парламента о ситуацији у Србији?

На извештају се ради месецима од стране надлежних служби ЕК и ти процеси нису сами по себи повезани. А када о резолуцији ЕП говоримо, њу свакако не треба потцењивати, али ни прецењивати. Имајући у виду то да су резолуције ЕП необавезујуће, оне су по свом карактеру деклараторне и самим тим су у својим формулацијама често и оштре. Било да се односе на државе кандидате за чланство у ЕУ, као што је Србија, било на саме државе чланице ЕУ. Последњих 10 година ЕП је донео око 30 резолуција које су сличне по свом карактеру, превасходно критикујући стање у чланицама ЕУ као што су Грчка, Кипар, Словачка, Бугарска, Малта... И ако спроведемо елементарну компарацију, можемо видети да је по свом садржају и тону ова последња резолуција о Србији веома слична резолуцији која је донета у случају Грчке у фебруару 2024. године, на годишњицу оне велике железничке несреће у којој је погинуло 57 људи.

Када представници ЕУ говоре о томе како би Србија и други кандидати за чланство требало да искористе тренутни замах у политици проширења, на шта тачно мисле?

Говори се о томе да је развијен својеврсни моментум или замах унутар саме Европске уније у смислу свести о потреби да се убрзају процеси проширења саме ЕУ. Тај моментум је, некако, чини ми се, грађен последње 3,5 године, након почетка рата у Украјини, са идејом да се омогући, а потом и убрза, приступ држава попут Украјине и Молдавије Европској унији, а да постоји свест донекле и о томе да сам процес проширења не би имао превише смисла уколико би обухватао само нове кандидате попут Молдавије и Украјине, а оставио у запећку кандидате са западног Балкана, који су у тај процес укључени већ годинама, ако не и деценијама.

Како би они оправдали пријем Украјине, која је у ратном стању, и Молдавије, која вероватно није, административно, на неком много вишем нивоу од кандидата са западног Балкана, а да западнобалканску „шесторку” и даље држе на леду?

То нас само враћа на закључак да је кључни елемент за чланство у ЕУ – постојање или одсуство стварне политичке воље, односно да политички и геополитички критеријуми често бивају јачи од критеријума техничке природе који се огледају у приступу заснованом на заслугама сваке државе кандидата. И не бих рекао да је то нешто ново. Видели смо то и приликом круга проширења из 2007. године, а видимо и у данашњем времену да тај приступ добија некакав примат. Али оно што је можда за нас најважније, то је да на прави начин разумемо промене које се у тој филозофији проширења данас догађају, уважавајући и чињеницу да све чешће можемо чути са званичних нивоа у самој ЕК, па и међу државама чланицама, да, рецимо, амбиције Украјине и Молдавије да постану пуноправне чланице не смеју бити талац неразрешених територијалних питања која те две државе имају. То јесте једна врста приступа коју ми морамо да разумемо и да настојимо да успостављене прецеденте или будуће прецеденте искористимо у циљу реализовања наших амбиција ка пуноправном чланству у ЕУ.

Раније је Кипар био тај прецедент и био је аргумент да се због неразјашњених територијалних питања, како су говорили, не „увозе” нови слични проблеми. То се често потезало у вези са Србијом и питањем Косова и Метохије. А сада се прича обрће...

Тешко је здраворазумски оправдати то да некакво генерално правило остаје на снази уколико постоји не само један, већ два, три, четири или више изузетака.

Да ли је политика проширења можда и механизам који ће омогућити ЕУ да остане важан глобални играч?

Политика проширења је годинама, ако не и деценијама, сматрана за једну од најуспешнијих заједничких политика Европске уније. Међутим, видимо да је од последњег проширења ЕУ, пријемом Хрватске 2013. године, та политика у кризи. У међувремену се догодио и Брегзит. У том смислу, некакво ново проширење би додало дозу релевантности и кредибилности ЕУ, те несумњиво да утиче на стварање овог моментума који смо малопре споменули.

Али није тајна ни то да се ЕУ суочава са озбиљним структурним изазовима који су глобалне природе, а то је пре свега изазов како да задржи своју релевантност у новонасталим глобалним околностима. Хегел је још почетком 19. века писао о томе да се историја родила на Далеком истоку и да се кретала од Истока према Западу, од древне Кине, Индије, Блиског истока, Грчке, Рима, да би се у његово доба настанила, у смислу најважнијих историјских збивања и развоја, у западној Европи. Настављајући се на ту мисао, можемо рећи да је у 20. веку историја прескочила Атлантски океан, јер је северноамерички континент био у фокусу, поготово како је 20. век одмицао, а да се сада, у 21. веку, историја вратила кући на Далеки исток. Атлантски океан више не представља Светско језеро, то је сада Пацифик.

У таквим околностима, за читаву Европу, а свакако за ЕУ, постоји опасност да остане на периферији кључних светских збивања, како у политичкој, тако и у економској сфери, да не говоримо о технолошком развоју.

Стога, можемо разумети због чега је процес проширења поново постао важан. За нас је битно да терен за све кандидате буде уједначен и да добијемо једнаку шансу као и други, да на том путу напредујемо. И мислим да је сваки напредак на путу ка чланству наше државе веома битан. Морамо разумети да бисмо мало тога успели да постигнемо у последњих 12, 13 година (у смислу економског развоја, развоја инфраструктуре, повећања бруто друштвеног производа са 31 милијарде на безмало 90 милијарди евра сада...) да нисмо напредовали на путу ка чланству у ЕУ и тиме пројектовали слику безбедности и предвидивости.

Не треба да фетишизујемо само чланство у ЕУ, јер када једнога дана постанемо чланица, неће настати никакав „крај историје”, али ако посматрамо укупан економски развој као део наших националних интереса, а верујем да то морамо на тај начин посматрати, пуноправно чланство у ЕУ је неопходна степеница на том путу. И не заборавимо да ми већ сада радимо на убрзаној конвергенцији са нашим централноевропским окружењем, Мађарском, Пољском, Чешком, Словачком. До краја ове године ми по просечним месечним зарадама престижемо једну државу чланицу ЕУ, а са реализацијом плана „Србија 2027” ми би по просечним зарадама требало да престигнемо најмање четири државе чланице ЕУ, а посматрано кроз куповну моћ, вероватно, пет или шест држава чланица. То показује да Србија има озбиљне развојне капацитете и то је нешто што нас, верујем, такође препоручује за чланство у ЕУ.

На путу ка том чланству у ЕУ, како ћемо решити ове наше унутрашње напетости? Могу ли избори у првој или другој половини следеће године да реше ове велике тензије у друштву?

Верујем да ми свакако излазимо из периода повишених тензија. Значајна већина људи у Србији жели три ствари – мир, стабилност и пут ка просперитету, да сваке године живе макар мало боље него оне претходне и мислим да су сва та три елемента у претходних годину дана била угрожена, да су грађани то коначно препознали и да се због тога полако и та ситуација у друштву смирује. Велику штету смо претрпели, али сам сигуран да имамо капацитета и потенцијала да надокнадимо тај заостатак који је у претходних годину дана начињен. Избори ће свакако бити током наредне године и јако је важно да грађани Србије и на тим изборима потврде сувереност у сопственој држави, јер су они једини који ће одлучивати о томе ко ће са позиција власти предводити ову државу – искључиво на слободним демократским изборима и никако другачије.

Али мора да постоји неки минимум консензуса у друштву да се прихвате њихови резултати.

Управо то је од кључне важности. Ја мислим да постоји пружена рука сарадње, отворени позиви за дијалог са чела наше државе. Небројено пута је и председник Александар Вучић позивао на разговоре без камера или пред камерама, са три, четири или колико год је потребно саговорника. Наравно да ми интензивно радимо на унапређењу наших изборних процедура. Иначе, свестан сам чињенице да наш бирачки списак има одређене несавршености и на томе је потребно континуирано радити. Но, такође, као неко ко прати изборне процесе у Србији практично од обнове вишестраначја, одговорно тврдим да у 21. веку нико није ни добио изборе, нити на изборима у Србији изгубио, због тих мањих несавршености у Јединственом бирачком списку. Просто, наш систем спровођења избора, по нашем законодавству и утврђеној пракси, подразумева толико система контрола, од којих су многи чак и сувишни, да је немогуће окривити несавршености у бирачком списку за изборни пораз, што они који изборе изгубе свакога пута, без изузетка чине, јер то представља пригодан изговор.

Од чега зависи када ће бити избори?

Сигуран сам да то зависи од укупне атмосфере, од тога да се обезбеде не само адекватни услови већ и адекватан ниво стварне партиципације у изборима. Најлошији сценарио би био онај који је претио, поготово у месецима који су иза нас, да евентуално приликом спровођења изборног процеса дође до некаквог активног бојкота, односно до спречавања људи да приступе бирачким местима од стране такозваних блокадера. Верујем да је један од основних предуслова успостављење те врсте консензуса да спроведимо изборе уз пуну партиципацију, да избори, као што је то и ред, представљају надметање политичких програма, идеја, па и кандидованих личности, а да се не претворе у некакву припрему нове нестабилности, или не дај боже насиља.