Тешка година и за род дувана

Плочица – И у атару села Плочица, у ковинској општини, поља су углавном опустела, ратарске културе су покупљене, њиве према календару радова очекује јесења сетва, а једини који још имају посла јесу произвођачи дувана. Овај крај јужног Баната познат је по узгоју златног листа, чијом производњом се бави двадесетак произвођача, на нешто више од 300 хектара. Иако је реч о индустријској биљци која тражи много сунца, минуло лето је и за „топлољубиви” дуван било тешко. Падавина изнад просека било је само у мају, онда су уследиле врућине, али како су системи за заливање одавно нужна појава, дуванџије ће, кажу, ипак збрајати добит.

„Добро је све почело када смо дуван расађивали, па се лепо примио, а онда су кренуле високе температуре, потом и суша, и то је овде трајало готово два месеца. Врућине су успориле раст, ми јесмо заливали, али је проблем била оморина у дугом трајању, чак и за дуван, а још теже су биле ноћи када температура није спадала испод 28 степени. Што кажу метеоролози – тропске ноћи, па биљке јесу нарасле захваљујући наводњавању, али је лист велик и танак, а то се одражава на квалитет рода”, прича за „Политику” Бојан Бабић из Плочице, који на нешто више од седам хектара скида „вирџинију”, другу сорту по популарности, поред овде доминантног „берлеја”. Додаје да је година сасвим просечна, а на неким деловима и мало испод, са око 2,5–3 тоне по хектару.

Дуван јесте жилав, али и изузетно захтеван, јер се у бербу на исте површине мора бар два пута, а разлог је што лишће сазрева постепено.

„Оно најближе земљи сазрева прво, па се мора чекати и недељу дана да пристигну виши спратови, тако да берба на различитим парцелама зна да се протегне и на два месеца. Онда следи низање, па сушење, а за све то је потребна радна снага. Помоћна радна снага била би трошак бар још 20 одсто, али се ми овде испомажемо, јер делимо исту муку. Како се шта бере, тако иде на сушење, сортирање и паковање бала у палете, па на камион”, објашњава Бабић.

Изазов за овдашње дуванџије јесте и то што у крају немају откупно место, али пласман олакшавају откупљивачи који долазе „на ноге” и робу товаре сами. Што се цене тиче, она је ове године, како каже – „онако”, јер је стара и износи око пет евра за килограм прве класе, коју ове године неће извући. Наш саговорник још сведочи да површине под дуваном стагнирају, али и да се њиме на овом терену бави више од 25 произвођача, што за село од око хиљаду и по становника није мало.

„Дуван не бира и успева и тамо где друге културе неће, али су и наше њиве зреле за плодоред. Oсећа се ’умор’ земље, која сада тражи много више агротехнике, што значи дубље орање и више ђубрења. Мораћемо још да улажемо у производњу и ја размишљам о подизању сушаре”, напомиње Бабић.

У Србији око 950 произвођача гаји дуван, на више од 6.500 хектара. Доминантна је „вирџинија” са 98 процената укупних површина, док како се иде ка северу расту површине под сортом „берлеј”. Домаћа производња бележи и раст броја произвођача за око пет одсто у односу на прошлу годину, а разлог је што јутро дувана доноси зараду као неколико јутара других ратарских култура.