Наполеон у топлој купки

Наполеон је онај дечак са крупним невеселим очима који седи сам, ено тамо у углу школског дворишта, сав замишљен и летаргичан, љубоморно чувајући своју самоћу, "своје уточиште". Рекли бисмо: будући велики меланхолик, сада још увек мали, али вечити меланхолик, мимо редовних дефиницијa меланхолије. На другој страни је читав свет. "Увек сам међу људима", написаће у младалачким дневницима, "враћам се кући да маштам у самоћи и да се предам меланхолији". Али, меланхолија ће га ипак савладати тек на острву, у изгнанству на Светој Јелени. У боју увек на корак од смрти, у мислима још ближи њој. Сетан, док ратнички траје, окретаће земљу онако како му се окреће. Поред свега имаће зачуђујуће миран сан, иако ће му у руци увек бити отров справљен од опијума, беладоне и белог кукурека. За сваки случај.

Дакле, човек – вечита енигма, чији ће нам лик приближити Снежана Ранковић у одличној књизи "Бонапартин речник"; приближити занимљиво, пикантно, паметно и стрпљиво - како то већ чини у поглављима "Меланхолик", "Отров" и "Сан" из којих су позајмљени и парафразирни неки уводни делови овог текста. Књигу о Наполеону ауторка ће написати у форми речника или појмовника, свеједно. Пре тога, годинама ће одано сакупљати и пажљиво читати књиге о Бонапарти, што би нам могла посведочити и библиографија на крају речника, те из свих тих књига које су прошле кроз њене руке, сада и само за нас, извући оне најинтересантније делове о којима се ретко прича када се говори о великом војсковођи, између осталог и због тога што историја предност даје биткама и сличним "озбиљним стварима". Тако ћемо добити речник-појмовник од две стотине страна са поднасловом "Све што нисте знали о Наполеону" који чини седамдесетак појмова везаних за Бонапарту (каквог до сад нисмо знали!) - књигу која ће нам Наполеона представити толико уверљиво и лично да ће нам се учинити како и сами седимо на другој страни школског дворишта и одатле гледамо Корзиканца, увек самог међу људима.

Свакако заинтересована за историју приватног живота, Снежана Ранковић ће разбити сувопарност повести, убацујући међу обавезне али овде успутне појмове који су везани за битке и слично, сјајна поглавља са насловима: "Мириси", "Књиге", "Музика", "Осмех", "Писма", "Родитељи", "Развод", "Сан", "Свакодневница", "Хајне", "Смрт", "Венчање", "Батине"... – текстове која ће нам описати Бонапарту у првом лицу, онако како готово нико до сада није учинио на једном месту. Поред битног Ватерлоа и Аустерлица, сазнаћемо да се Наполеон сам бријао, да је волео сапун са мирисом наранџе, да је бријаче са дршком од седефа поручивао из  Енглеске, да је руке прао пастом од бадема, а зубе чистио чачкалицом од шимшира, пастом, прахом од корала. Таквим поступком списатељица ће заправо отићи корак даље од историје и учинити да у "Бонапартином речнику" нађемо једног нама ближег Наполеона, који је сада нешто попут стварног књижевног лика - лика коме је овде много пријатније него међу корицама круте историје; коме је лепо као у топлој купки коју је највише волео.

Снежана Ранковић се на почетку књиге "Бонапартин речник" скромно потписује као приређевач, а на крају наводи и литературу коју је користила. Она заиста не пише роман, не потеже историографска питања, већ једноставно и уредно пише уобичајним језиком појмовника који за циљ у овом случају има једну ствар: да скрене пажњу на неке занимљиве "ситнице" из Наполеоновог живота које су је као читатељку очигледно обрадовале и које је због тога сада страсно поделила са нама. При том послу, читалачка страст за подвалечењем омиљених места из књига о Напоелону биће сасвим довољан разлог да из састављања појмовника искључи ону обавезну свеобухватност и често заморну темељност, која – доказује то овај случај - није уопште нужна у склапању интимних речника.

Без обзира на то како се потписује, Снежана Ранковић је писац, а доказ за то је прва реченица њеног увода, тачније једна једина реч. "Поштовани читаоче, странице које следе јесу Књига најдубље оданости." Због ове речи која вас увлачи у књигу – Снежана Ранковић није само приређивач. Када приређивач речника о Наполеону напише тако нешто у уводу, онда открије да иза те читалачке страсти ипак има нешто више од приређивања и од самог читања. То је као кад Наполеон, након што је и пети пут прочитао "Страдање младог Вертера", увек једнако незадовољан епилогом, сретне Гетеа и каже му: "Вертер осећа безграничну љубав према Шарлоти, али самоубиство чини ту љубав неуверљивом". Да ли је Бонапарта тада још увек само страствени читалац или је пак већ и сам писац...