... претвара се у дим

Пре неколико дана на тржишту су се изненада, потпуно неочекивано, појавиле можда највредније књиге из области архитектуре и урбанизма прве половине двадесетог века – из једне приватне библиотеке. И врло брзо оне су све појединачно купљене, па је тако мудро изабрана целина једног фино профилисаног дискурса, напросто, нестала. Када су биле објављене, а управо су та прва издања и била део поменуте тржишне понуде, ове су књиге обележиле епоху која је "утопила свете дрхтаје побожног заноса, витешког одушевљења, малограђанске сентименталности", наиме, епоху авангарде, модерне и модернизма. На десетине првих издања легендарних књига – које се не могу наћи на једном месту, ни у једној од београдских јавних библиотека, ако уопште све и постоје у јавним фондовима – потписом графитном оловком на првој страници откривају своје порекло из приватне библиотеке архитекте Николе Добровића, модернисте, професора, писца и неуморног читача и истраживача.

Добровић је, како то тек сад, тачно 40 година после његове смрти, постаје потпуно јасно, од почетка студија у Прагу 1919. године током читавог свог живота бављења архитектуром постојано формирао, чувао и стално са собом пресељавао своју стручну и научну библиотеку. Ова библиотека била је конститутивна за професионално достојанство једног архитекте и интелектуалца, који је и сам био аутор хиљада страница објављених у двадесетак књига и публикација и око стотину текстова које се баве архитектуром и урбанизмом. Што је још значајније, заједно са његовим урбанистичким, архитектонским и написаним делом, ова његова лична библиотека била је конститутивна за културу у којој је на тржишту сада потпуно растурена, наиме за културу која је "лично достојанство претворила у прометну вредност".

Данас, дакле, текст овако насловљавам да бих писала о актуелности, не оне једне реченице, већ тога што је и сада, упркос очигледном нестајању, чврсто и постојано. Актуелно је, верујем, то што је са до сада уважаване професије архитекте и интелектуалца коначно скинут "светитељски ореол". Актуелно је то што је са продајом књига из Добровићеве библиотеке здеран "дирљиви сентиментални вео" и сведен "на чисто новчани однос". Актуелно је, дакле, управо због тога што ће оно што Добровић јесте поставио као чврсто и постојано, наиме његове изграђене зграде у Прагу, Дубровнику, на Лопуду, у Херцег Новом и Игалу, и она једина београдска, комплекс Генералштаба у Немањиној улици, његов пионирски рад на урбанистичком плану Новог Београда, као и оно што је предавао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду на предмету Савремена архитектура, и што је чинило садржај његових књига укључујући и пет томова Савремене архитектуре, напокон одиграти "крајње револуционарну улогу". Видећемо тако, јасно и без сентименталности, да Добровићево дело није историјски завршена целина, није нешто што се претворило у дим, већ да чврсто и постојано чини отворен систем у којем се крећемо и који и данас јесте актуелна позиција критичке праксе архитектуре, али и једне важне савремене позиције у расправи о кључним питањима данашњице. Гледајући истовремено немар или тромост институција и немоћ друштва да се једна изузетно вредна библиотека сачува у целини, видећемо да ли ће сада, слободно раштркане, ове књиге, заправо, имати појачани ефекат у односу на њихов прости збир до сада сакривен од очију јавности на некој прашњавој полици.

Напомена: Приватна библиотека архитекте Николе Добровића продата је 2007. године у Београду. Предмет Савремена архитектура, који је он основао на Архитектонском факултету у Београду, укинут је, такође, 2007. године. Никола Добровић, рођен 1897. године у Печују, умро је 1967. године у Београду. А 1847. године, у Лондону, рођена је идеја Манифеста комунистичке партије, цитираног у овом тексту и наслову.