Сваком купцу новог аутомобила бонус 2.500 евра

Новинари су се у понедељак вече смрзавали испред седишта владе у Берлину чекајући коначно „бели дим” и вест о новим, ургентним мерама против кризе и рецесије, која је напокон стигла: партнери владајуће „велике коалиције”, традиционално, иначе, политички противници и ривали, конзервативци и социјалдемократе, споразумели су се коначно о новом, другом пакету мера за оживљавање конјунктуре „тешком” педесет милијарди евра.

Реч је о највећој послератној „инфузији” те врсте, с циљем да се поспеши потрошња, осигурају радна места и, понајпре, улије самопоуздање готово успаниченим грађанима, без којег нема делотворног лека за оздрављење тешко уздрмане економије.

Велико је питање хоће ли и нова, јача инјекција бити делотворна. Прва реаговања из привреде и опозиције, при чему је најгласнији и најкритичнији овога пута био Гвидо Вестервеле, лидер либерала пословично блиских менаџерској елити и крупном капиталу, упућују на закључак да је у овако драматичној ситуацији влада морала да покаже „више храбрости и одлучности”. Нема очекиваног оживљавања потрошње, упозорава Вестервеле, све док грађанима у буђелару не остане више новца, уз констатацију да је оно што им се нуди – ситниш.

Срж новог конјунктурног пакета чине инвестиције у инфраструктуру (17–18 милијарди евра), пореске олакшице (девет милијарди евра), смањење доприноса за здравствено осигурање (при чему би подједнако профитирали и послодавци и запослени), оживљавање потрошње (породице ће једнократно за свако дете добити по сто евра, а купци нових аутомобила бонус од 2.500 евра – покушај да оживи производња у најтеже погођеној индустрији која је престижни симбол земље – под условом да „отпишу” аутомобил стар најмање девет година) и пореске олакшице при оснивању фирми (нова радна места).

Економски експерти констатују да су мере за обуздавање рецесије и кризе с непредвидивим размерама и последицама нужне, али неки упозоравају да начин на који је влада „упаковала” нове мере води неминовно у рекордну задуженост државе, при чему се спомиње износ од (најмање) 60 милијарди евра. То би, уверени су, довело до искакања из строгих мастрихтских оквира и критеријума – да државни дуг не сме прећи три одсто бруто националног производа – на чему су својевремено највише инсистирали управо Немци.

Немачка влада планира, иначе, и „ширење кишобрана” над фирмама у невољи које нису у стању да изађу из драматичне финансијске ситуације, нити да добију банкарске кредите.

За ту сврху предвиђено је сто милијарди евра. Реч је о банкарским гаранцијама и позајмицама, али не и уласку државе у власништво тих фирми.