Svakom kupcu novog automobila bonus 2.500 evra

Novinari su se u ponedeljak veče smrzavali ispred sedišta vlade u Berlinu čekajući konačno „beli dim” i vest o novim, urgentnim merama protiv krize i recesije, koja je napokon stigla: partneri vladajuće „velike koalicije”, tradicionalno, inače, politički protivnici i rivali, konzervativci i socijaldemokrate, sporazumeli su se konačno o novom, drugom paketu mera za oživljavanje konjunkture „teškom” pedeset milijardi evra.

Reč je o najvećoj posleratnoj „infuziji” te vrste, s ciljem da se pospeši potrošnja, osiguraju radna mesta i, ponajpre, ulije samopouzdanje gotovo uspaničenim građanima, bez kojeg nema delotvornog leka za ozdravljenje teško uzdrmane ekonomije.

Veliko je pitanje hoće li i nova, jača injekcija biti delotvorna. Prva reagovanja iz privrede i opozicije, pri čemu je najglasniji i najkritičniji ovoga puta bio Gvido Vestervele, lider liberala poslovično bliskih menadžerskoj eliti i krupnom kapitalu, upućuju na zaključak da je u ovako dramatičnoj situaciji vlada morala da pokaže „više hrabrosti i odlučnosti”. Nema očekivanog oživljavanja potrošnje, upozorava Vestervele, sve dok građanima u buđelaru ne ostane više novca, uz konstataciju da je ono što im se nudi – sitniš.

Srž novog konjunkturnog paketa čine investicije u infrastrukturu (17–18 milijardi evra), poreske olakšice (devet milijardi evra), smanjenje doprinosa za zdravstveno osiguranje (pri čemu bi podjednako profitirali i poslodavci i zaposleni), oživljavanje potrošnje (porodice će jednokratno za svako dete dobiti po sto evra, a kupci novih automobila bonus od 2.500 evra – pokušaj da oživi proizvodnja u najteže pogođenoj industriji koja je prestižni simbol zemlje – pod uslovom da „otpišu” automobil star najmanje devet godina) i poreske olakšice pri osnivanju firmi (nova radna mesta).

Ekonomski eksperti konstatuju da su mere za obuzdavanje recesije i krize s nepredvidivim razmerama i posledicama nužne, ali neki upozoravaju da način na koji je vlada „upakovala” nove mere vodi neminovno u rekordnu zaduženost države, pri čemu se spominje iznos od (najmanje) 60 milijardi evra. To bi, uvereni su, dovelo do iskakanja iz strogih mastrihtskih okvira i kriterijuma – da državni dug ne sme preći tri odsto bruto nacionalnog proizvoda – na čemu su svojevremeno najviše insistirali upravo Nemci.

Nemačka vlada planira, inače, i „širenje kišobrana” nad firmama u nevolji koje nisu u stanju da izađu iz dramatične finansijske situacije, niti da dobiju bankarske kredite.

Za tu svrhu predviđeno je sto milijardi evra. Reč je o bankarskim garancijama i pozajmicama, ali ne i ulasku države u vlasništvo tih firmi.