Дубоко зарањање у непознато

Солун – Увек је огромна радост сусрести се негде с Изабел Ипер, француском и светском глумицом блиставе, четири деценије дуге филмске и позоришне каријере, Шабролове музе с култним статусом недостижности, француске диве за коју је један критичар написао да поседује „садомазохистичку тврдоглавост какву никада нисте видели у историји француске глуме”.

На 66. ТИФФ-у Иперовој је приређен омаж програм у виду ретроспективе, одржала је мастерклас и пред публиком се појавила два пута: пред пројекцију филма „Она” Пола Верховена (2016) и најновијег – „Најбогатија жена на свету” (2025) Тјерија Клифе. Занимљиво је да је глумица сама изабрала филмове који се налазе на менију њене солунске ретроспективе и то је прокоментарисала речима: „Можда сам могла да изаберем и друге филмове, али верујем да овај посебан избор пружа добар преглед мог рада с многим међународним редитељима.”

Најстарије остварење на ретроспективи је „Небеска капија” (1980) Мајкла Чимина, о којем је Иперова причала као о фантастичном искуству кад је провела читавих седам месеци у Монтани (САД), али и по томе што је филм изазвао велику контроверзу. „Био је то огроман промашај на благајнама. Конкретно, ’Њујорк тајмс’ га је назвао ’невиђеном катастрофом’, од које се редитељ никад није заиста опоравио. Током каријере, много пута сам размишљала о овом остварењу, закључујући да је то ауторски филм. Био је то веома лични филм, с оштрим политичким коментарима о свом времену. Можда би данас био лакше прихваћен.” Када је упитана како се носи с неуспехом и да ли он утиче на њу, Изабел Ипер је изјавила: „Наравно да утиче. Не снимамо филмове да бисмо их држали скривене у соби, снимамо их тако да нас може видети што више људи. Бити прихваћен нераскидиво је повезано са самом природом снимања филмова. Међутим, ја сам само глумица у филму и не могу да носим цео терет неуспеха на својим плећима, не осећам се лично одговорном ни за један неуспех”.

Позната по томе да увек радо одговара изазовима захтевних улога, француска дива је рекла: „Ликови које отелотворујем имају сложене и контроверзне аспекте, мада не верујем да их њихове особености чине непривлачним. Некада су, можда, постојале јасне разлике између добра и зла, али сада су те границе почеле да се замагљују, постајући готово неразлучиве. Заправо, улоге које преузимам не сматрам захтевним.” Имала је коментар и на сарадњу са својом ћерком Лолитом Шама (заједно су у Солуну) у филму „Копакабана” Марка Фитусија (2010), рекавши да је реч о „комедији с оштрим ивицама која нарушава равнотежу између односа мајке и ћерке, а истовремено нуди проницљив коментар о јазу између генерација на прилично неочекиван начин”, као и да је заједнички рад са ћерком био „предиван и важан”.

Током дугог сусрета с публиком и професионалцима Иперова је говорила и о сарадњи с Халом Хартлелом на филму „Аматер” (1994), који је дошао после „Поверења” (1990) и дела „Једноставни људи” (1992), присетила се рада с Мартом Месарош у „Наследницама”, с азијским ауторима Хонг Санг Шуом и Бриљанте Мендозом, а знатан део разговора посветила је Александру Саши Петровићу и улози коју је играла у његовим „Сеобама” (1989). Иперова је рекла да су „Сеобе” Петровића „невероватан филм с висококвалитетном продукцијом и снажном, резонантном поруком, који је имао помало бизарну судбину због разних проблема који су се дешавали током снимања и дистрибуције”.

Одговарајући на питање из публике о томе с којим би редитељем волела да ради да је могла, Изабел Ипер је издвојила Алфреда Хичкока и посебно филм „Вртоглавица” (1958), а за прекретничке улоге у каријери навела је оне које је одиграла у „Учитељици клавира” Михаела Ханекеа (2001) и филму „Она” Пола Верховена, док је присећајући се својих глумачких почетака рекла да је „први пут пред камеру стала са четири године, а не сећам се првог професионалног искуства јер је то вероватно било нешто крајње споредно на телевизији”, као и да никада не прави разлику између глуме у позоришту и на филму. Наравно, говорила је и о Клоду Шабролу, с којим је снимила толике филмове, посебно се осврћући на „Церемонију” (1995) и улогу коју сматра врхунцем своје каријере. „У овом филму доминира сукоб између добра и зла, док је елемент класне борбе такође изузетно интензиван. Неједнакости могу довести до експлозивног насиља, а филм покушава да нам помогне да то разумемо, а да не опростимо. Волела сам све филмове које је Шаброл направио, а у којима сам учествовала, јер никада није тешко говорити о насиљу осећања, насиљу суживота. Шаброл је дубоко политички, као што је и филм по својој природи. Имао је далековиду перцепцију и кроз своје филмове понудио је оштру критику света у којем живимо.”

На крају мастеркласе, одговарајући на питања о постојању нечега што жељно ишчекује после тако импресивне каријере, Изабел Ипер је рекла: „Не чекам нешто конкретно. Увек тражим непознато. Моја каријера је заиста била дубоко зарањање у непознато, то је управо оно што тражим и обично то и пронађем.”АНТРФИЛЕ СЛИКА-ВЕСТ

Награђена Ђорђевићева „Тишина лишћа”

Стефан Ђорђевић током представљања новог пројекта

(Фото: 66. TIFF-Motion Team

Солун – У оквиру овогодишњих „Раскршћа” – на Копродукцијском форуму који се у оквиру индустријског дела одржава на ТИФФ, сценариста и редитељ Стефан Ђорђевић („Ветре, причај са мном”, с којим тренутно наступа по свету) заједно с продуценткињом Драганом Јововић представио је свој други дугометражни филм „Тишина лишћа”, који је у фази настанка. Њихов наступ завршио се освајањем награде „2/35” за постпродукцију слике и звука.

Продуцентски жири навео је у свом образложењу да је Ђорђевићев филм „храбар, жесток, али и дубоко емпатичан, дубоко дирљив јер у своје срце ставља децу и ученике” и да је награда заслужена и „због јединственог приступа дубоко личној причи која одјекује хитном глобалном релевантношћу”.

Ђорђевићева „Тишина лишћа” јесте прича која прати наставницу у основној школи која је неправедно отпуштена, непосредно пред матуру свог одељења, док њени ученици покушавају да је врате на посао и боре се за њу љубављу, управо онако како их је она научила. Редитељ је о овом свом новом филму у настанку рекао: „Он истражује шта значи бринути о другима изван правила. Желим да публика осети храброст и саосећајност наставнице, да сведочи тихој снази свакодневне бриге и да из сале изађе с вером у преображавајућу моћ људске повезаности.”