Споро трежњење

Свет суочен с најопаснијом финансијском и економском кризом од 1930. до данас – све више личи на нас. Рецесија узима данак у најразвијенијим државама. Милиони људи остају без посла и крова над главом, сукоби и ратови на више места, криза ауторитета, безидејност…

Ни ми 1990. године, која се у нашој новијој економској историји може оценити као последњом „нормалном”, нисмо били без проблема, али од тада до данас преживели смо и оно што многе земље, па и континенти нису за неколико векова – од ратова у суседству, у којима званично нисмо учествовали, али због којих смо трпели године тешких санкција, преко хиперинфлације од два до три процентна поена на сат, па до бруталног НАТО бомбардовања…

И на све то, као делу света коме се ништа лепо не смеши ове пословне године, стиже нам претња од све извесније рецесије. Иако за такву нимало лаку дијагнозу још нису испуњени формални критеријуми, јер, како тврде стручњаци, треба три месеца узастопно да опада укупна привредна активност, за већину наших економиста, којима је то посао, а не политички ангажман, ствар је сасвим јасна – рецесија је на вратима. Још их није треском развалила, али њен злокобан тешки хук већ се чује.

На то нас сасвим отворено у јучерашњој изјави уверава и заменик директора у Дирекцији ЕК за економију и финансије, Кристоф Поре дела Рошфордијер. И шта каже још тај високи званичник ЕК?

Да су власти држава у региону до јесени сматрале да их криза неће погодити. Нису желеле да се суоче с чињеницом да криза пристиже. Такав игнорантски став још тада је бринуо тукомисију. На списку оних које ће рецесија захватити налазе се Турска, Хрватска и Србија.А шта нам прети – „оштро успорење раста као последица слабије потражње и нижег извора финансирања, нарочито директних страних инвестиција и кредита”.

У оговору на тај изазов очи се упиру у државу. Ништа ново, нити непознато. Кончано, такав рецепт стиже до Европе и нас са оне стране океана. Америка је, како рече један од аналитичара, више учинила на подржављењу своје економије него сам Лењин у раној фази некадашњег Совјетског Савеза. Али идеја за ублажавање и отклањање рецесије још нема. Потрајаће. Колико? Годинама. Без сумње.

Али шта с нама у „зрелој транзиционој фази”?

Од почетних, готово шаљивих изјава неких наших политекономских ауторитета, да ћемо се неокрњени извући из свега тога, па чак и окористити, почело је лагано отрежњење. Више се нико не усуђује да се игра, чак ни речима, с долазећим невољама. Али, осим на неколико сусрета представника највише власти с представницима крупног бизниса и обећања да ће се и држава ангажовати на проналажењу најбољих решења, опипљивијих превентивних мера за ублажавање последица све извесније рецесије – нема.