КАКО НАМ СКОВАШЕ "ПОТКОВУ"

"Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу." (Дејвид Бајндер, "Политика" 8. 11. 2007)

"Бон, 1. април 1999, бугарска министарка иностраних дела Надежда Михајлова замолила ме да разговарамо у четири ока. Саопштила ми је да бугарска обавештајна служба зна за операциони план Срба за вођење рата на Косову и он је познат под именом ’Поткова’. Објаснила ми је да тај план постоји још од краја 1998, а ту су, између осталог, садржани планови за протеривање косовских Албанаца. Замолио сам је да нашој обавештајној служби стави на располагање ту документацију, како би наши експерти могли да испитају поузданост тих материјала. После неколико дана обавестили су ме да су извори бугарске обавештајне службе у високом степену поуздани и аутентични."

(Јошка Фишер, у књизи "Црвено-зелене године. Немачка спољна политика – од Косова до Ирака")

Кабул, крај јуна 1987.

Сунце је тек изашло иза високих планина Хиндукуша и први знак да се приближавамо аеродрому главног града Авганистана биле су светлеће бакље које су у правилним интервалима промицале поред малих, високо смештених прозорчића у утроби великог совјетског војног транспортног "иљушина". Није ми то било прво слетање на тај аеродром и знао сам да су то мамци за ИЦ навођене противавионске ракете "стингер" којима су муџахедини са околних брда свакодневно гађали совјетске авионе. Ипак, изненадио сам се када су неки путници око мене повадили своје фотоапарате и камере и почели да снимају летеће бакље. Тек тада сам схватио да су већина путника који су у Ташкенту из цивилног авиона "Аерофлота" прешли у војни "иљушин" – моје колеге, новинари. Како је и мене тог јуна 1987. године у Кабул позвала влада Авганистана, помислих да је то сада организована посета групе страних новинара.

Пасошке формалности нису ни обављене, јер одмах су нам пасоше и узели. У три расклиматана аутобуса, који су уместо жмигаваца имали дрвене шипке, довезени смо на плато испред хотела "Интерконтинентал", на врху једног брда усред Кабула.

Испред хотела, на јарболима заставе педесетак држава света, а на почасном месту уз авганистанску стајала је и југословенска. И велики пано поводом Прве конференције новинара из несврстаних земаља у Авганистану. У тренутку ми је све било јасно. И како сам одмах добио авганистанску визу у Београду и откуда толико новинара у совјетском "иљушину" и чему југословенска застава на почасном месту. Јер, Југославија је те 1987. била званични лидер Покрета несврстаних. Домаћин је зато и тражио да ја, као југословенски новинар, после уводног и поздравног говора председника Авганистана Наџибулаха, водим прву поподневну седницу конференције. Ништа није вредело што сам покушао да им објасним да сам на пут кренуо да видим рат у Авганистану, да ми нико није рекао да је реч о некаквој конференцији и да, уосталом, нисам понео ни одело.

Некако сам пронашао број телефона југословенске амбасаде, да видим шта да радим. Јер, Југославија је тада осуђивала совјетску окупацију Авганистана и снизила је ниво дипломатских односа са Кабулом на ранг отправника послова.

Наш отправник послова господин Момчило Драшковић искрено се обрадовао мом доласку.

"Јеси ли донео неке новине?", питао је, али је одмах разрешио ситуацију.

"Немој да правиш гужву, немој да будеш председавајући конференције, извуци се некако, али остани да седиш у радном телу да не увредиш домаћина, знаш како је то у овом свету овде!"

Остао сам све време конференције у радном председништву. Лепо смо се дружили тих дана, разменили смо визиткартице, све су то били новинари из разних медија широм света. Сви опремљени најмодернијим камерама с најјачим телеобјективима. Водили су нас у Мазаре Шариф, Херат, Кандахар, Џалалабад, у подножје планина Тора-Бора. Колеге су снимале све што се миче, посебно совјетску војну технику. Двојица су били највреднији: др Пантелеј Спасов, из "Бугарског комитета солидарности са народима афро-азијског подручја" са седиштем у Каиру, и Педро Моура, слободни новинар из Португала. Од Спасова се није одвајао Валентин Гатсински из бугарске амбасаде у Кабулу.

Мислио сам тада да је то због оног "др", али крај једног другог јуна, оног 1999, донео је и сусрет мог авганистанског познаника др Спасова са вицеадмиралом Томасом Вилсоном, шефом америчке војне обавештајне службе ДИА. Наиме, адмирал Вилсон је 29. јуна 1999. у пратњи Бредлија Кнопа, официра ДИА за Европу, стигао у Софију да са шефовима бугарских тајних служби, генералом Аспаруховом и др Спасовом мало погледају тај српски план "Потковица". Који су Бугари преко министарке Михајлове претходно "увалили" Јошки Фишеру и немачким тајним службама. Па је немачки пуковник Карл Гинтер фон Кајдаси из војне службе МАД све забрљао, јер је дао плану име "Поткова", а то је хрватска реч. Срби кажу "потковица". Они из немачке тајне службе БНД су напросто полудели, министар одбране Шарпинг се залетео, Фишер се избламирао, Вили Вимер их је обојицу позвао да поднесу оставке, немачка штампа их је разапела због преваре. Али, план "Потковица" је испунио очекивања. Немачку јавност требало је убедити у потребу бомбардовања Југославије, Немачка је због историје била тај кључни фактор у Европи, сви остали су слушали. Колико се историја понавља?

Не знам, али често се сетим тог јуна 1987. у Авганистану. Ко би рекао да ће тај ониски Бугарин са брчићима бити тако незгодан. Имам га и на слајдовима. И Португалца Моуру. После је отишао у агенцију "Паладин" у Лисабону. Обавештајно-безбедносни послови.