Љуба Тадић – владар сцене

Дођеш из стварности и почнеш да се играш, да креираш, говорио је бард српског глумишта Љубомир Љуба Тадић, који је глуму одувек схватао као играрију. Једва је чекао да се спусти завеса, да оде у кафану. Био је веран Звезди и „Мадери”, где је имао свој сто, о чему сведоче његове речи:

– Ја сам мало другојачији. Једва сам чекао да се спусти завеса, јер сам волео да идем у кафану и видим друштво. Мени је кафана фантастична ствар после позоришта. Кафана је много лепа ствар. Нарочито „Мадера”.

Да је био британски глумац, био би, бележе хроничари, сер Љуба Тадић. И то би му добро и тачно пристајало. А био је Србин по рођењу и осећању, али не по занимању. Волео је позориште и није био луд за филмом, а ипак је уписао близу 200 филмских и телевизијских појава.

Преминуо је у јесен 2005. године, а поводом две деценије од његове смрти Југословенска кинотека поклоницима Тадићеве магије глуме посветила је протеклих дана посебан циклус. Одабрала је и приказала десет филмова у којима је Љуба Тадић играо главне или веома запажене улоге.

Велики владар сцене, маестрални Љуба Тадић рођен је у Урошевцу, 31. маја 1929. године. Отац му је био Чачанин који је предавао историју у гимназији на Косову, тако да су се он и његова три брата родили тамо. Године 1933. отац му је изненада преминуо, па их је у тешким условима подизала мајка. Прве глумачке кораке стицао је као ученик Прве крагујевачке гимназије у позоришту „Јоаким Вујић” у Крагујевцу, у којем је од 1944. до 1949. године одиграо око 40 улога. Присећао се са сетом како пуком срећом није постао жртва стрељања ђака у Крагујевцу 1941. године.

– Био сам у Крагујевцу кад је било стрељање ђака, код мајке смо се шћућурили. Она стоји у дворишту и држи нас два брата загрљене, отварају се врата, улазе Немци и прилазе двојица која покушавају да нас одвоје од ње. Мајка нас је стегла и по цену живота није хтела да нас пусти. Тада долази један у перфектно сређеној униформи и прилази њој. Гледа је и ставља руку у унутрашњи џеп, из џепа вади једну фотографију коју показује мојој мајци. А на фотографији су његова жена и два сина који су у истој позицији као што ми стојимо уз нашу мајку. Очи му засузе, окрене се овима и каже им да нас пусте. Тог дана стрељано је 300 ђака гимназије и на десетине деце. Најмлађи међу њима је био Ром, чистач ципела – присећао се Тадић.

Студије глуме завршио је на Академији за позоришну уметност у Београду, у класи професора Јозе Лауренчића. Био је првак Београдског драмског позоришта, Југословенског драмског позоришта. Играо је и у Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, у алтернативном позоришту „Магаза”, које је заједно са супругом Снежаном Никшић основао 1983. Њему у част, велика сцена Југословенског драмског позоришта зове се „Љуба Тадић”. Једино у позоришту „Бошко Буха” није играо.

– Нисам могао, овако глават, да плашим децу – духовито је коментарисао Тадић.

У првој сезони Атељеа 212 играо је Владимира у представи „Чекајући Годоа”, што је уједно било прво извођење овог комада у источној Европи. На истој сцени играо је краља Лира. Међу Тадићевим бројним филмским улогама истичу се мајор Курсула у делу „Марш на Дрину”, Сава Ковачевић у филму „Сутјеска”, Митке у „Коштани”, султан Мурат у „Боју на Косову”… Добио је „Златну арену” шест пута, први је лауреат награде „Добричин прстен”, носилац признања „Павле Вуисић” за изузетан допринос домаћем филму… Био је једнако успешан у трагедијама и комедијама, у позоришту, на филму и телевизији. Поклоници сценских уметности и данас памте с каквом лакоћом је тумачио дела Достојевског, Бекета, Крлеже, Сартра, Брехта, али и Тенесија Вилијамса и Платона, Харвуда и Шекспира… Тврдио је да се сећа само успеха и аплауза, а да све остало потискује и прекрива заборавом.

Радозналог духа и огромне енергије, Љуба Тадић је био глумац по рођењу. Сам таленат, разуме се, није довољан да би се доспело до највиших врхова, и Љуба је то знао. Брусио је таленат, бележили су театролози, не само непрекидним радом, већ и непрестаним промишљањем и трагањем за суштином глумачке уметности. Позориште је познавао у свим његовим детаљима, али сам никада није хтео да режира. Желео је да буде глумац, али не од оних који чекају да им се пружи прилика да остваре жељену улогу. Своје улоге бирао је водећи рачуна о остваривању одређене позоришне поетике или програма. Није се залагао за само једну естетику, није делио писце на стране и домаће, чини се да их је класификовао на оне који пишу како њему одговара и оне друге.

Од Павла до Младена

Циклус филмова Тадићу у част отворила је ратна драма „Велики и мали” у режији Владимира Погачића. Тадић је добио Златну арену за лик Павла. Златну арену донео му је и „Марш на Дрину”  Живорада Жике Митровића, односно чувена улога мајора Курсуле. Исту награду освојио је и за насловни лик у филму „Доктор Младен” Мидхата Мутапџића. На репертоару је, поред осталих, био и филм „Мирис пољског цвећа”, где је Тадић тумачио дилеме славног глумца који напушта позориште. Наравно и филм „Посебан третман” Горана Паскаљевића, који је с успехом приказан на фестивалу у Кану. Љуба Тадић је ту био деспотски настројени др Илић у клиници за лечење од алкохолизма, а његове пацијенте играли су Милена Дравић, Бата Стојковић, Душица Жегарац и други славни глумци тог времена.