Кад посланике изненада обузме патриотски занос

Кратак је пут, за део наших политичара, од приче о „Милошевићевом рату” и „ваздушној кампањи” до величања наше „херојске борбе” и одлучности да се „симбол отпора” одбрани. Тек један лекс специјалис за уклањање остатака зграде Генералштаба урушене бомбама НАТО-а. Скупштина Србије одавно није видела толико патриотизма и епских говора као током расправе о овом акту. Све је прштало од бусања у патриотске груди у борби за одбрану „колективног памћења” од зле власти, којој „ништа свето није”. Сузе да потеку, додуше, само онима који су претходних 26 година преспавали.

Три дана су опозициони посланици у српском парламенту, како су истицали, настојали да дозову памети власт, која не схвата какав злочин чини према нашој „светлој историји” и култури, намером да сруши то „ремек-дело модерне архитектуре”, које, као такво, и свет третира. И све то, наводили су, само зато да би се „монструм, врховни демон Александар Вучић” додворио америчком председнику Доналду Трампу, преко његовог зета, који је баш ту намерио да гради неку „модерну скаламерију, која ће наружити центар града”. Какав је то човек, питали су, који то, „за нас свето место, где су изгинули људи, хоће да оскрнави, дајући онима који су нас бомбардовали да баш ту гради хотел”. Камен да заплаче, а камоли људи који су гледали директан пренос ове патриотске саге.

Ко има нешто боље памћење – а, нажалост, знамо да је у Срба оно врло кратко, ипак нађу се и они који понешто памте – у великом је проблему. Гледајући поменуте посланике у патриотском заносу, мора да се приупита да ли је, што би рекао наш народ, здрав у памет. Сигурно му, с правом ће рећи, није добро, јер му све што слуша делује као да халуцинира. Људи који су 12 година били на власти и за све то време је реч „агресија” била апсолутно забрањена, они који су дали све од себе да за све те године ништа не знамо о, на пример, биткама на Кошарама и Паштрику, о, између осталих, младом регруту Тибору Церни, који је на Кошарама дао живот за ову земљу, који су нам објашњавали, све с нашим „европским пријатељима”, да не треба да гледамо у прошлост, већ да заједно градимо будућност, причају нам о „херојском отпору” и славној прошлости. Они који су били згрожени одлуком зле Вучићеве власти да се сваке године достојно, државном церемонијом обележава 24. март 1999. године, када су нам бомбардери НАТО-а прве тоне бомби, па и оних с осиромашеним уранијумом, сручили на главу, сада оптужују истог тог човека за, како су истицали, велеиздају.

Они који ни један једини споменик жртвама агресије НАТО-а, међу којима су и 82 детета, нису подигли, које је било баш брига за скрнављење споменика малој Милици Ракић у Ташмајданском парку, а што би и било, кад су га подигле „Вечерње новости”, они који су нас све време убеђивали да нас је бомбардовао лично Слободан Милошевић, а не НАТО, причају нам о важности „историјског памћења”. Они који су били толико потресени и запањени одлуком ове „ненародне власти” да приреди државну сахрану „ратном злочинцу” Небојши Павковићу, да су то одмах пријавили „нашим пријатељима у Европској унији”, као крунски доказ да они морају хитно да реагују и ту „злочиначку власт” склоне на сметлиште историје, где јој је и место, испредају патриотске приче препуне емоција. Па како онда да се онај ко има нешто дуже памћење не запита да ли је при себи, тим пре што зна да је „ратни злочинац” генерал Небојша Павковић заслужан што се команданту НАТО-а Веслију Кларку није остварио сан да с трупама уђе не само на територију централне Србије, него у Београд. То, као ни сву ону сачувану ратну технику, Кларк, ни његови саучесници у злочину против Србије, нису му опростили и зато је „ратни злочинац”.

Све поменуто чули смо у скупштинској расправи о „ремек-делу југословенске архитектуре”. Чули смо и да „неразумној власти” није важно што „водеће европске и међународне организације за заштиту културног наслеђа” позивају на повлачење лекс специјалиса. Еј, „Еуропа ностра” тражи заштиту нашег културног наслеђа, а „однарођеној власти је од наше културне баштине важнији Трамп”, театрално је завапио опозициони посланик. Не рече зашто та „Еуропа ностра” не упозори НАТО да не бомбардује „ремек-дело европске и светске модерне архитектуре”, што не затражи да га не руши, не упита знају ли какав злочин чини. А што би? Све док није срушено и није било културно добро, то је постало 2005. године, тако је било најлакше и најјефтиније решити проблем рушевине у центру града. Кажеш да је то културно добро и више се не бакћеш тим.

Поменути посланик, најпознатији по својим честим посетама немачком Бундестагу, где, између осталог, објашњава да Србија мора да призна геноцид у Сребреници, да уведе санкције Русији и призна Косово, у одбрану Генералштаба потегао је, и не само он, писање светских медија о намерама Александра Вучића. Они су, дабоме, запрепашћени. И сад онај кога памћење служи, кад ово чује, мора да се пита да ли је нормалан и шта му фали? Зашто, па зато што су баш ти медији били потпуно посвећени позивању на бомбардовање Србије, а потом на правдање падања бомби први пут по једној медијској кући – РТС-у, у којој је, гле коинциденције, изгинуло 16 људи. Не само што су позивали и правдали, него су још и дали све од себе да до бомбардовања дође. Немачки новинар измислио је причу о Србима који на „стадиону у Приштини играју фудбал одсеченим албанским главама”, све лепо документовао у својој књизи „Купљени новинари” покојни немачки новинар Удо Улфкоте. И поменути новинар, у време кад је коров одавно израстао кроз рушевине Генералштаба, признао је да је све то измислио. Додуше, тек кад су га ухватили у другој лажној причи, па се клупко одмотало.

Но, немачким медијима не смета да данас предњаче у „одбрани” „културног добра” у Београду од зле српске власти. Напротив, убише се пишући текстове да помогну нашим „професионалним” медијима, онима који пола садржаја посвећују потреби за „денацификацију Србије”, у патриотској одбрани Генералштаба.

Укључили су се и свети студенти, на чији су се позив, пишу страни медији, окупиле хиљаде људи да спрече рушење овог „симбола колективног сећања”. Кажу повукли и црвену линију, живи зид око зграде, предивна, за њих, слика из Београда. Ми, који овде живимо, знамо све о „хиљадама” људи, црвеним линијама и „колективном сећању”. Свети студенти, да не кажем, углавном страначки активисти, не би о бомбардовању и „херојском отпору” знали ама баш ништа да су на власти остали они који их данас здушно подржавају. Како би сазнали? Па, нису били ни рођени у време бомбардовања, а да су њихови подржаваоци остали на власти не би ни знали ништа о агресији, евентуално би чули нешто о „ваздушној кампањи”.

Било је у овој скупштинској патриотској саги и неких занимљивих, па и смешних детаља. Тако смо, на пример, од посланице Снежане Ракић (НПС), која је, осим приче о потреби да „поштујемо захтеве из Европе, не смемо да их пренебрегнемо ако желимо у ЕУ”, имала и сасвим личну причу, јер се „зграда Генералштаба налази на општини Савски венац, ја сам неко ко је ту рођен”. Казала је и да се на тих „пар километара преплићу наша прошлост, садашњост и будућност” и још много тога о нашој „светлој историји”, па је, између осталог, истакла: „Грађани Савског венца су прихватили Београд на води, да вам кажем, и он се налази на нашој општини и нико не бојкотује Београд на води, многи одлазе и долазе тамо. Ја лично никада не идем тамо, али оно што јесте – он ће сигурно остати да стоји и после свих нас који смо овде у скупштини и вас који сте га направили.” Ракићева је овом опаском баш насмејала већину посланика владајуће коалиције, нарочито напредњаке, који су три дана причали о томе шта су све они, упркос „настојању бивше власти изградили”. Били сте, подсећали су, против свега. Наводили су, између осталог, и поменути Београд на води, о којем опозиционари који су били део бивше власти често говоре у истој тој скупштини као о руглу које треба срушити.

Свега смо се у овој скупштинској расправи наслушали, а „професионални” медији. у сарадњи са страним медијима, настављају дивовску, праведну борбу за очување наше културне баштине. Па, ко поверује.

Што се тиче рушевине у центру Београда, где би, како је најављивано, зет америчког председника изградио хотел и меморијални центар жртвама НАТО бомбардовања, да цитирам речи адвоката Боже Прелевића из 2007. године, које је и он изгледа заборавио, поводом продаје зграде Маршалата за потребе америчке амбасаде, јер је „то добро за наше односе”. Рекао је: „Уосталом, сутра ће можда баш нека америчка фирма купити порушену зграду Генералштаба. Хоће ли то онда бити нови проблем зашто је баш њима продата? Неће и не треба да буде. Јер има много више других ствари које руше наше достојанство.” Има. На пример, кад ходате по свету и блатите сопствену земљу, или кад се толико стидите својих жртава да их више од деценије не поменете, а камоли да им одате почаст и неким спомеником. Правим, а не рушевином.