Kad poslanike iznenada obuzme patriotski zanos

Kratak je put, za deo naših političara, od priče o „Miloševićevom ratu” i „vazdušnoj kampanji” do veličanja naše „herojske borbe” i odlučnosti da se „simbol otpora” odbrani. Tek jedan leks specijalis za uklanjanje ostataka zgrade Generalštaba urušene bombama NATO-a. Skupština Srbije odavno nije videla toliko patriotizma i epskih govora kao tokom rasprave o ovom aktu. Sve je prštalo od busanja u patriotske grudi u borbi za odbranu „kolektivnog pamćenja” od zle vlasti, kojoj „ništa sveto nije”. Suze da poteku, doduše, samo onima koji su prethodnih 26 godina prespavali.

Tri dana su opozicioni poslanici u srpskom parlamentu, kako su isticali, nastojali da dozovu pameti vlast, koja ne shvata kakav zločin čini prema našoj „svetloj istoriji” i kulturi, namerom da sruši to „remek-delo moderne arhitekture”, koje, kao takvo, i svet tretira. I sve to, navodili su, samo zato da bi se „monstrum, vrhovni demon Aleksandar Vučić” dodvorio američkom predsedniku Donaldu Trampu, preko njegovog zeta, koji je baš tu namerio da gradi neku „modernu skalameriju, koja će naružiti centar grada”. Kakav je to čovek, pitali su, koji to, „za nas sveto mesto, gde su izginuli ljudi, hoće da oskrnavi, dajući onima koji su nas bombardovali da baš tu gradi hotel”. Kamen da zaplače, a kamoli ljudi koji su gledali direktan prenos ove patriotske sage.

Ko ima nešto bolje pamćenje – a, nažalost, znamo da je u Srba ono vrlo kratko, ipak nađu se i oni koji ponešto pamte – u velikom je problemu. Gledajući pomenute poslanike u patriotskom zanosu, mora da se priupita da li je, što bi rekao naš narod, zdrav u pamet. Sigurno mu, s pravom će reći, nije dobro, jer mu sve što sluša deluje kao da halucinira. Ljudi koji su 12 godina bili na vlasti i za sve to vreme je reč „agresija” bila apsolutno zabranjena, oni koji su dali sve od sebe da za sve te godine ništa ne znamo o, na primer, bitkama na Košarama i Paštriku, o, između ostalih, mladom regrutu Tiboru Cerni, koji je na Košarama dao život za ovu zemlju, koji su nam objašnjavali, sve s našim „evropskim prijateljima”, da ne treba da gledamo u prošlost, već da zajedno gradimo budućnost, pričaju nam o „herojskom otporu” i slavnoj prošlosti. Oni koji su bili zgroženi odlukom zle Vučićeve vlasti da se svake godine dostojno, državnom ceremonijom obeležava 24. mart 1999. godine, kada su nam bombarderi NATO-a prve tone bombi, pa i onih s osiromašenim uranijumom, sručili na glavu, sada optužuju istog tog čoveka za, kako su isticali, veleizdaju.

Oni koji ni jedan jedini spomenik žrtvama agresije NATO-a, među kojima su i 82 deteta, nisu podigli, koje je bilo baš briga za skrnavljenje spomenika maloj Milici Rakić u Tašmajdanskom parku, a što bi i bilo, kad su ga podigle „Večernje novosti”, oni koji su nas sve vreme ubeđivali da nas je bombardovao lično Slobodan Milošević, a ne NATO, pričaju nam o važnosti „istorijskog pamćenja”. Oni koji su bili toliko potreseni i zapanjeni odlukom ove „nenarodne vlasti” da priredi državnu sahranu „ratnom zločincu” Nebojši Pavkoviću, da su to odmah prijavili „našim prijateljima u Evropskoj uniji”, kao krunski dokaz da oni moraju hitno da reaguju i tu „zločinačku vlast” sklone na smetlište istorije, gde joj je i mesto, ispredaju patriotske priče prepune emocija. Pa kako onda da se onaj ko ima nešto duže pamćenje ne zapita da li je pri sebi, tim pre što zna da je „ratni zločinac” general Nebojša Pavković zaslužan što se komandantu NATO-a Vesliju Klarku nije ostvario san da s trupama uđe ne samo na teritoriju centralne Srbije, nego u Beograd. To, kao ni svu onu sačuvanu ratnu tehniku, Klark, ni njegovi saučesnici u zločinu protiv Srbije, nisu mu oprostili i zato je „ratni zločinac”.

Sve pomenuto čuli smo u skupštinskoj raspravi o „remek-delu jugoslovenske arhitekture”. Čuli smo i da „nerazumnoj vlasti” nije važno što „vodeće evropske i međunarodne organizacije za zaštitu kulturnog nasleđa” pozivaju na povlačenje leks specijalisa. Ej, „Europa nostra” traži zaštitu našeg kulturnog nasleđa, a „odnarođenoj vlasti je od naše kulturne baštine važniji Tramp”, teatralno je zavapio opozicioni poslanik. Ne reče zašto ta „Europa nostra” ne upozori NATO da ne bombarduje „remek-delo evropske i svetske moderne arhitekture”, što ne zatraži da ga ne ruši, ne upita znaju li kakav zločin čini. A što bi? Sve dok nije srušeno i nije bilo kulturno dobro, to je postalo 2005. godine, tako je bilo najlakše i najjeftinije rešiti problem ruševine u centru grada. Kažeš da je to kulturno dobro i više se ne bakćeš tim.

Pomenuti poslanik, najpoznatiji po svojim čestim posetama nemačkom Bundestagu, gde, između ostalog, objašnjava da Srbija mora da prizna genocid u Srebrenici, da uvede sankcije Rusiji i prizna Kosovo, u odbranu Generalštaba potegao je, i ne samo on, pisanje svetskih medija o namerama Aleksandra Vučića. Oni su, dabome, zaprepašćeni. I sad onaj koga pamćenje služi, kad ovo čuje, mora da se pita da li je normalan i šta mu fali? Zašto, pa zato što su baš ti mediji bili potpuno posvećeni pozivanju na bombardovanje Srbije, a potom na pravdanje padanja bombi prvi put po jednoj medijskoj kući – RTS-u, u kojoj je, gle koincidencije, izginulo 16 ljudi. Ne samo što su pozivali i pravdali, nego su još i dali sve od sebe da do bombardovanja dođe. Nemački novinar izmislio je priču o Srbima koji na „stadionu u Prištini igraju fudbal odsečenim albanskim glavama”, sve lepo dokumentovao u svojoj knjizi „Kupljeni novinari” pokojni nemački novinar Udo Ulfkote. I pomenuti novinar, u vreme kad je korov odavno izrastao kroz ruševine Generalštaba, priznao je da je sve to izmislio. Doduše, tek kad su ga uhvatili u drugoj lažnoj priči, pa se klupko odmotalo.

No, nemačkim medijima ne smeta da danas prednjače u „odbrani” „kulturnog dobra” u Beogradu od zle srpske vlasti. Naprotiv, ubiše se pišući tekstove da pomognu našim „profesionalnim” medijima, onima koji pola sadržaja posvećuju potrebi za „denacifikaciju Srbije”, u patriotskoj odbrani Generalštaba.

Uključili su se i sveti studenti, na čiji su se poziv, pišu strani mediji, okupile hiljade ljudi da spreče rušenje ovog „simbola kolektivnog sećanja”. Kažu povukli i crvenu liniju, živi zid oko zgrade, predivna, za njih, slika iz Beograda. Mi, koji ovde živimo, znamo sve o „hiljadama” ljudi, crvenim linijama i „kolektivnom sećanju”. Sveti studenti, da ne kažem, uglavnom stranački aktivisti, ne bi o bombardovanju i „herojskom otporu” znali ama baš ništa da su na vlasti ostali oni koji ih danas zdušno podržavaju. Kako bi saznali? Pa, nisu bili ni rođeni u vreme bombardovanja, a da su njihovi podržavaoci ostali na vlasti ne bi ni znali ništa o agresiji, eventualno bi čuli nešto o „vazdušnoj kampanji”.

Bilo je u ovoj skupštinskoj patriotskoj sagi i nekih zanimljivih, pa i smešnih detalja. Tako smo, na primer, od poslanice Snežane Rakić (NPS), koja je, osim priče o potrebi da „poštujemo zahteve iz Evrope, ne smemo da ih prenebregnemo ako želimo u EU”, imala i sasvim ličnu priču, jer se „zgrada Generalštaba nalazi na opštini Savski venac, ja sam neko ko je tu rođen”. Kazala je i da se na tih „par kilometara prepliću naša prošlost, sadašnjost i budućnost” i još mnogo toga o našoj „svetloj istoriji”, pa je, između ostalog, istakla: „Građani Savskog venca su prihvatili Beograd na vodi, da vam kažem, i on se nalazi na našoj opštini i niko ne bojkotuje Beograd na vodi, mnogi odlaze i dolaze tamo. Ja lično nikada ne idem tamo, ali ono što jeste – on će sigurno ostati da stoji i posle svih nas koji smo ovde u skupštini i vas koji ste ga napravili.” Rakićeva je ovom opaskom baš nasmejala većinu poslanika vladajuće koalicije, naročito naprednjake, koji su tri dana pričali o tome šta su sve oni, uprkos „nastojanju bivše vlasti izgradili”. Bili ste, podsećali su, protiv svega. Navodili su, između ostalog, i pomenuti Beograd na vodi, o kojem opozicionari koji su bili deo bivše vlasti često govore u istoj toj skupštini kao o ruglu koje treba srušiti.

Svega smo se u ovoj skupštinskoj raspravi naslušali, a „profesionalni” mediji. u saradnji sa stranim medijima, nastavljaju divovsku, pravednu borbu za očuvanje naše kulturne baštine. Pa, ko poveruje.

Što se tiče ruševine u centru Beograda, gde bi, kako je najavljivano, zet američkog predsednika izgradio hotel i memorijalni centar žrtvama NATO bombardovanja, da citiram reči advokata Bože Prelevića iz 2007. godine, koje je i on izgleda zaboravio, povodom prodaje zgrade Maršalata za potrebe američke ambasade, jer je „to dobro za naše odnose”. Rekao je: „Uostalom, sutra će možda baš neka američka firma kupiti porušenu zgradu Generalštaba. Hoće li to onda biti novi problem zašto je baš njima prodata? Neće i ne treba da bude. Jer ima mnogo više drugih stvari koje ruše naše dostojanstvo.” Ima. Na primer, kad hodate po svetu i blatite sopstvenu zemlju, ili kad se toliko stidite svojih žrtava da ih više od decenije ne pomenete, a kamoli da im odate počast i nekim spomenikom. Pravim, a ne ruševinom.