Чорба од репе и 200 грама хлеба

„У врху Aустроугарске у Бечу и Будимпешти, како историјска истраживања показују, сматрало се да су терор и геноцид у окупираној Србији једино средство које може, за догледну будућност, да елиминише Србију као друштвени и политички фактор у историјским збивањима на Балкану. Уједно и да спречи да Србија буде главни чинилац окупљања Јужних Словена изван Хабзбуршке монархије...”

То је у ужичком часопису „Историјска баштина” (бр. 23), у оквиру поглавља о привредним приликама у току Првог светског рата, пре 11 година објавио овдашњи историчар и публициста Миодраг Глушчевић (1930–2016).

Издвојени део аутор је насловио „Интернирање”, где напомиње да су окупатору посебно сметали образовани и угледни Срби: „На мети окупационих власти били су нарочито резервни официри, интелигенција, државни чиновници, професори, учитељи, лекари, свештеници, угледни домаћини. Издат је распис о хапшењу и интернирању чланова ’Црне руке’, ’Народне одбране’, ’Кола српских сестара’, слободних зидара, затим чланова редакција ’Политике’, ’Малог журнала’, ’Брке’, ’Спадала’, као и свих лица која су се истакла као непријатељи Двојне монархије.”

Одвођење интернираца и талаца, оцењује аутор, имало је циљ да се народ обезглави и застраши како би се што слободније моглe спроводити денационализација и пљачка народа и земље. У једном распису стоји да се од интернације изузимала омладина испод 17 година, старци преко 55 година и болесни. Али из спискова интернираних види се да ово ограничење није поштовано, а лекарски преглед био је чиста формалност.

Пише Глушчевић да су аустроугарске власти најпре 1914, а затим и 1915. године интернирале са окупиране територије знатан део српског цивилног становништва и држале га до свршетка рата. Нови талас масовног интернирања био је изведен почетком 1916. по запоседању Србије. Готово целокупно мушко становништво старије од 17 година одведено је у логоре под изговором да су војни обвезници, добровољци, комите или припадници разних национално-патриотских удружења.

„Крајем пролећа 1916, кад је Румунија ушла у рат, а окупирана Србија, мада краткотрајно, постала фронтовска територија, интернирано је више десетина хиљада људи и жена од 15 до 60 година, чак и више хиљада деце изнад седам година. Ослобођење Битоља у јесен 1916. било је повод за ново интернирање, затим у време гушења Топличког устанка, као и пред само ослобођење: да би се обезбедило безбедно повлачење окупатора похапшени су и интернирани цивили из југозападних крајева и Санџака”, наводи аутор.

Стални концентрациони логори били су у Нађмеђеру, Араду, Ашаху, Нежидеру, Хајнрихсгрину, Болдогасоњу, Браунауу...

Ево како се у Глушчевићевом тексту описује интернација у логор Ашах сведочењем из „Сећања” Милана Борисављевића: „Кад нас 1916. уочи Крстовдана сабраше овде у Прибоју (584 људи), изведоше нас, те доктори прегледаше јесмо ли бајаги здрави, да нас крену на Увац у воз засебни, под строгом стражом. Али нам најпре, пошто доктори казаше да смо здрави – иако нас је било ћоравих и сакатих, глувих, немих, па и од 14 година деце чобана – ставише црне значке од платна свима на десне руке... Кренуше нас пешице и старо и младо до Увца, брзим кораком; коњица и пешадија прате нас да стигнемо на воз. А фамилије, жене и деца с писком, плачем и кукњавом прате нас докле су им дозволили... Пођосмо ноћу и осванусмо у Босанском Броду; ту нас пребацише у говеђе и свињске вагоне. До у Ашах стигосмо други дан...”

Стање у логорима било је неподношљиво: „Смештај у баракама, бившим коњушницама, без топле одеће и покривке; храна – чорба од киселе репе и комад хлеба од 200 грама дневно. Честе епидемије, слаба исхрана и велика хладноћа узроковали су високу смртност.”

О томе говоре и подаци из „Сећања из Нежидерског лагера” Душана С. Кривокапића, према којима је „у лагер у Нежидеру ушло 14.500 србијанских и црногорских житеља, a од њих је ту своје кости оставило 9.700 лица”.

У поменутом тексту из „Историјске баштине” објављује се да је из ужичког подручја у логоре и радне бригаде отерано 1.157 људи, жена и деце из готово свих општина, села и вароши. „Добротом” истих ових власти вршена је репатријација оних раније интернираних, враћено је кућама 287 лица из ужичког округа. Део је потпуно ослобођен, а други су упућени у радне батаљоне, писао је Миодраг Глушчевић у ужичком часопису.