Čorba od repe i 200 grama hleba

„U vrhu Austrougarske u Beču i Budimpešti, kako istorijska istraživanja pokazuju, smatralo se da su teror i genocid u okupiranoj Srbiji jedino sredstvo koje može, za doglednu budućnost, da eliminiše Srbiju kao društveni i politički faktor u istorijskim zbivanjima na Balkanu. Ujedno i da spreči da Srbija bude glavni činilac okupljanja Južnih Slovena izvan Habzburške monarhije...”

To je u užičkom časopisu „Istorijska baština” (br. 23), u okviru poglavlja o privrednim prilikama u toku Prvog svetskog rata, pre 11 godina objavio ovdašnji istoričar i publicista Miodrag Gluščević (1930–2016).

Izdvojeni deo autor je naslovio „Interniranje”, gde napominje da su okupatoru posebno smetali obrazovani i ugledni Srbi: „Na meti okupacionih vlasti bili su naročito rezervni oficiri, inteligencija, državni činovnici, profesori, učitelji, lekari, sveštenici, ugledni domaćini. Izdat je raspis o hapšenju i interniranju članova ’Crne ruke’, ’Narodne odbrane’, ’Kola srpskih sestara’, slobodnih zidara, zatim članova redakcija ’Politike’, ’Malog žurnala’, ’Brke’, ’Spadala’, kao i svih lica koja su se istakla kao neprijatelji Dvojne monarhije.”

Odvođenje interniraca i talaca, ocenjuje autor, imalo je cilj da se narod obezglavi i zastraši kako bi se što slobodnije mogle sprovoditi denacionalizacija i pljačka naroda i zemlje. U jednom raspisu stoji da se od internacije izuzimala omladina ispod 17 godina, starci preko 55 godina i bolesni. Ali iz spiskova interniranih vidi se da ovo ograničenje nije poštovano, a lekarski pregled bio je čista formalnost.

Piše Gluščević da su austrougarske vlasti najpre 1914, a zatim i 1915. godine internirale sa okupirane teritorije znatan deo srpskog civilnog stanovništva i držale ga do svršetka rata. Novi talas masovnog interniranja bio je izveden početkom 1916. po zaposedanju Srbije. Gotovo celokupno muško stanovništvo starije od 17 godina odvedeno je u logore pod izgovorom da su vojni obveznici, dobrovoljci, komite ili pripadnici raznih nacionalno-patriotskih udruženja.

„Krajem proleća 1916, kad je Rumunija ušla u rat, a okupirana Srbija, mada kratkotrajno, postala frontovska teritorija, internirano je više desetina hiljada ljudi i žena od 15 do 60 godina, čak i više hiljada dece iznad sedam godina. Oslobođenje Bitolja u jesen 1916. bilo je povod za novo interniranje, zatim u vreme gušenja Topličkog ustanka, kao i pred samo oslobođenje: da bi se obezbedilo bezbedno povlačenje okupatora pohapšeni su i internirani civili iz jugozapadnih krajeva i Sandžaka”, navodi autor.

Stalni koncentracioni logori bili su u Nađmeđeru, Aradu, Ašahu, Nežideru, Hajnrihsgrinu, Boldogasonju, Braunauu...

Evo kako se u Gluščevićevom tekstu opisuje internacija u logor Ašah svedočenjem iz „Sećanja” Milana Borisavljevića: „Kad nas 1916. uoči Krstovdana sabraše ovde u Priboju (584 ljudi), izvedoše nas, te doktori pregledaše jesmo li bajagi zdravi, da nas krenu na Uvac u voz zasebni, pod strogom stražom. Ali nam najpre, pošto doktori kazaše da smo zdravi – iako nas je bilo ćoravih i sakatih, gluvih, nemih, pa i od 14 godina dece čobana – staviše crne značke od platna svima na desne ruke... Krenuše nas pešice i staro i mlado do Uvca, brzim korakom; konjica i pešadija prate nas da stignemo na voz. A familije, žene i deca s piskom, plačem i kuknjavom prate nas dokle su im dozvolili... Pođosmo noću i osvanusmo u Bosanskom Brodu; tu nas prebaciše u goveđe i svinjske vagone. Do u Ašah stigosmo drugi dan...”

Stanje u logorima bilo je nepodnošljivo: „Smeštaj u barakama, bivšim konjušnicama, bez tople odeće i pokrivke; hrana – čorba od kisele repe i komad hleba od 200 grama dnevno. Česte epidemije, slaba ishrana i velika hladnoća uzrokovali su visoku smrtnost.”

O tome govore i podaci iz „Sećanja iz Nežiderskog lagera” Dušana S. Krivokapića, prema kojima je „u lager u Nežideru ušlo 14.500 srbijanskih i crnogorskih žitelja, a od njih je tu svoje kosti ostavilo 9.700 lica”.

U pomenutom tekstu iz „Istorijske baštine” objavljuje se da je iz užičkog područja u logore i radne brigade oterano 1.157 ljudi, žena i dece iz gotovo svih opština, sela i varoši. „Dobrotom” istih ovih vlasti vršena je repatrijacija onih ranije interniranih, vraćeno je kućama 287 lica iz užičkog okruga. Deo je potpuno oslobođen, a drugi su upućeni u radne bataljone, pisao je Miodrag Gluščević u užičkom časopisu.