До следеће ледене кише

Хиљаде људи је ових данадобило беле гипсане рукавице или чизмице. Све због ледене кише. Убедише нас да с неба пада, баш тако, ледена киша. Био би то метеоролошки новитет. Иначе, пада обична киша која се леди кад падне. И на тој поледици грађани Србије падају, ломе руке, ноге, носеве, кукове...

На неким вестима дежурни лекар из унутрашњости каже да не „постизавају” да загипсују све преломе. А понестаје им и гипса. Ионако већ поломљена и угрувана, нација плаћа данак сопственог јавашлука. Економским речником, то су стотине хиљада изгубљених радних сати, боловања,плус трошкови лечења, рехабилитације… Да не рачунамо праве личне драме кад се здрав човек одједном нађе у болничком кревету, немоћан. С пропалим плановима, везан за кревет. А не мора тако кад бисмо се узели у памет.

Знам жену која је гастарбајтујући, пала на поледици, тамо у Немачкој. После лечења је добила апанажу од домаћина испред чије куће на тротоару је пала и сломила ногу. Немачки суд је експресно пресудио, по закону, да јој дотични плаћа до краја живота месечно неколико стотина евра за умањену радну способност. Јер, није реаговао, очистио лед и посуо со на делу тротоара за који је обавезан да брине. Сваке јесени у истој тој Немачкој врећице соли преплаве самоуслуге. И то на видним местима, по симболичној цени. Лопате и метле су исто на попусту, без ПДВ-а. Да се нација снабде и дочека зиму и снег како ваља.

Код нас кад неко падне и слупа се, ем се људи смеју до суза и прекоревају га „Што ниси гледао куда идеш”, ем ником ништа! Постоје неке општинске уредбе да свако чисти снег и лед испред своје куће или фирме, али то је мртво слово на папиру. Неке симболичне новчане казне су прописане,али су такве да нико не хаје да чисти. Ни комунални инспектори не „постизавају” да кажњавају оне који то не ураде, јер мало ко то уради. Није у питању ни недостатак лопата, јер у Србији, ако нечега има – има лопата. Има и соли. Ако нема соли, има пепела, шљаке, песка… Виц је у томе што ваљда не постоји „култура превенције”. Што је наше „лако ћемо” у сржи свих проблема. Што „ваљда неће мени да се деси” представља начин размишљања. А кад се деси, куку и леле. Лелечемо, а остали се смеју. Чак се и не зна, нема статистике колико је људи настрадало од ледене кише. А ништа једноставније него да сваки дом здравља проследи податке у неки центар.

Докле се иде у томе, види се по саветима које дају директори предузећа задужених за чишћење и лекари домова здравља. Упорно, и то годинама, понављају да грађани буду опрезни. И то је то. Преведено, ако паднеш, сам си крив, јер ниси био опрезан. Не падне им на памет да јавно питају и траже – со! Да је има свуда, да се посипа. А ко не посипа да буде ригорозно кажњаван.