Банатски Двор као акционарско друштво

Уместо да се задужује код банака ради градње моста преко Аде Циганлије, метроа или обилазнице Београд би могао да емитује дужничке хартије – обвезнице, или акције ради прикупљања средстава за ту намену.

И друге велике инвестиције, попут складишта гаса у Банатском Двору, могле би да буду, у потпуности или делимично, финансиране продајом акција, при чему би и држава могла да буде један или већински акционар, сматра Бранислав Јоргић, оснивач и власник прве приватне брокерске куће у Србији „Јоргић брокера.

Подсетивши на то да је реч о уобичајеном начину прикупљања средстава за развој, што је и најважнија функција берзанског тржишта, наш саговорник каже да је на принципу акционарства, примера ради, израђен тунел испод Ламанша.

На тај начин би држава и главни град допринели опоравку и развоју домаћег тржишта капитала, побољшавши асортиман вредносних папира који се промећу на Београдској берзи, а, истовремено би заинтересованим инвеститорима, домаћим и страним, омогућили улагање у атрактивне хартије од вредности.

У случају кад би се определио за финансирање капиталне инфраструктуре емисијом и продајом акција емитент би обезбедио најјефтинији капитал, без задуживања, при чему би ризик улагања поделио с инвеститорима, напомиње Јоргић.

– Грађани имају велика неискоришћена средства која су на штедњи у банкама или су, као мртав капитал, скривена у кућама, а могла би да се продуктивно искористе, уз истовремену корист за улагаче – каже наш саговорник и додаје да је на принципу акционарства, на пример, израђен тунел испод Ламанша. – Међутим, кад се ради о развоју домаћег тржишта капитала, које је реосновано у децембру 1989. године, у Србији влада недопустива летаргија, безидејност и пасивност, што је у вези са доминантним начином приватизације који од српске привреде ствара породичне фирме.

Стратегија развоја домаћег тржишта капитала ни 19 година од реоснивања берзе, не постоји, а од „невидљиве руке” тржишта се очекује да све проблеме сама реши.

На берзи не постоји ниједна иницијална јавна понуда акција, не постоје јасне назнаке да ли ће се и кад појавити акције садашњих јавних предузећа, нити кад ће се емитовати прве муниципалне и обвезнице јавних предузећа, указује Јоргић.Премда се на тржишту налазе акције из процеса приватизације више од 1.800 компанија, оне су, с изузетком четири – „Тигар”, „Енергопројект холдинг”, „Соја протеин” и „Алфа плам” које су својевољно на Листингу А и Б – на тржишту искључиво вољом закона.

Уз то, у Србији систем корпоративног управљања није уопште развијен, што одвраћа мањинске акционаре попут инвестиционих и добровољних пензионих фондова од улагања, јер њихови интереси и права нису довољно заштићени.

Влада инвестициона некултура, што је, између осталог, последица и чињенице да су портфолио инвеститори (фондови) релативно касно почели с радом, кад су са тржишта већ отишли велики попут „Хемофарма”, „Апатинске пиваре”, цементаре и сличне компаније, а нови гиганти не долазе.

– Суочени с недостатком атрактивне робе у коју би могли да улажу Друштва за управљање фондовима све чешће траже да се укине садашње ограничење по којем се у иностране хартије од вредности може улагати до 30 одсто прикупљеног капитала. Уколико се то деси, Србија, која оскудева у инвестиционом капиталу, развијаће туђа уместо свог тржишта – упозорава Јоргић.

Ипак, без обзира на дуготрајну кризу и суноврат цена на Београдској берзи, компаније чије акције су потцењене сигурно ће доживети тржишну ренесансу, уколико добро послују. То значи да ће вредност њиховог акцијског капитала сигурно расти, уверен је Јоргић.

Да би привукле инвеститоре компаније на берзи би требало знатно више него досад да објављују поуздане информације намењене инвестиционој јавности и акционарима.

Уз то, инвеститори све више показују заинтересованост акције социјално одговорних компанија, што подразумева добар однос према запосленима, повезаним партнерима, јавности, акционарима и потенцијалним инвеститорима, али и екологији, односно одговорност према широј друштвеној заједници, каже Бранислав Јоргић.