Сремчева „љубавна писма” родном завичају

Сента – Давно је речено да је најбоље да се човек, кад већ једном оде некуда, никад не враћа, јер никад неће наћи оно што је оставио, писао је књижевник и академик Стеван Сремац. После одласка у Београд српски писац епохе реализма никада није долазио у родну Сенту, иако је често причао о њој, а у неким књижевним радовима потписивао се и као Стеван Сремац Сенћанин. Тродневном манифестацијом обележено је 170 година од његовог рођења.

Један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, рођен је у Сенти 11. новембра 1855. године, у кући која је сада Српски културни центар и носи његово име, као и улица у којој је одрастао. Сећање на великог књижевника и данас живи у његовом родном месту, где се током новембра одржавају „Сремчеви дани”.

– Недавно смо дошли до неких трагова да се враћао у Војводину, односно у Нови Сад, обично на сахране својих пријатеља. Међутим, ти доласци били су под неком маском и скривањем, да би испоштовао пријатеље. Убрзо након тога враћао се у Београд, Ниш или Пирот, где је у том моменту боравио. Плашио се мобилизације, јер никако није хтео да буде део аустроугарске војске – прича за „Политику” Мирослав Басарић, управник Српског културног центра „Стеван Сремац” у Сенти.

Сремчев отац звао се Аврам и био је радник на једном имању породице Ђорђевић, у то доба веома имућне у Сенти. Филип Ђорђевић, који је био глава те породице, бавио се трговином. Имао је чак и своје место у локалном парламенту, када је на просторима Војводине владала Хабзбуршка монархија.

– Филипова најмлађа кћерка Екатарина заљубила се у Сремчевог оца Аврама. Њихов брак није наишао на одобравање, јер је Аврам био сиромашан радник, а Екатарина из богате куће. Тада први пут на сцену ступа Екатаринин брат, чувени Јован Ђорђевић. Под његовим утицајем Филип је дозволио тај брак. Из тог брака родио се Стеван Сремац као најстарији син, а потом Јован и Андрија –каже наш саговорник.

Три године након рођења Стевана Сремца његова мајка Екатарина је преминула, а када је напунио 12, умро је и отац Аврам. Старатељство над Сремцем и његовом браћом преузима ујак Јован Ђорђевић, књижевник, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, директор Народног позоришта у Београду и писац текста химне „Боже правде”.

– Јован Ђорђевић је видео у Сремцу таленат и жељу за учењем. Преузео је старатељство над њим и одвео га у Београд где му је обезбедио образовање и тако је Сремац постао оно што јесте. Ђорђевић је био веома строг. Браћа Стевана Сремца нису били заинтересовани за школу и одмах их је упутио на учење заната –додаје Басарић.

У Српском културном центру у Сенти налазе се три Сремчева ордена које је добио за живота – Таковски крст и Орден Светог Саве другог и трећег реда. Писац их је добио за животно дело, али и за нешто што се мање зна. Био је велики патриота и учествовао је у Другом српско-турском рату као добровољац. Професор у гимназији у Пироту, Нишу и Београду волео је да одлази у кафане, посматрао је људе, слушао и тако добијао инспирацију за своја дела.

– Мане, његов лик, управо је рађен тако што је писац у кафани једном чуо како се ловац хвалио да је уловио огромну звер. Тада је осмислио кованицу „ ловачке приче”, када неко претерује у говору – објашњава Басарић.

Током 51 године Стеван Сремац написао је бројне књижевне радове и нека од данас најважнијих дела: „Ивкову славу”, „Зону Замфирову”, „Поп Ћиру и поп Спиру”…  Међутим, његов емотивни живот био је обележен само једном великом, неузвраћеном љубављу. Била је то Јелена Панчић из Пирота. Никада се није женио.

Живот једног од највећих српских великана и писаца окончан је на бизаран начин. Након што је примљен у Краљевску академију наука и уметности, одржао је говор у Сокобањи када се присетио и Сенте.

– Вратио се у свој конак у Сокобањи и приликом одласка у тоалет, сео је на зарђали ексер. Добио је сепсу, али није желео да оде код лекара. Од тога је, нажалост, преминуо – наводи Басарић.

Било је то 12. августа 1906. године, а сахрањен је у Београду уз велике почасти. Кућа породице Сремац у Сенти дуго је била у приватном власништву, запуштена. У њој нико није живео 20 година. Њен аутентични изглед појео је зуб времена, а остали су оригинални само прозори и врата.

– Кућа је дата у мираз. Причало се да је у њој владала велика хармонија, љубав и слога док су Сремчеви у њој живели и да су били срећна породица. Када је 2005. године Аутономна покрајина Војводина заједно са општином одобрила средства да се кућа откупи, наишли смо на рушевину. Из ње је расло дрво. Имали смо проблем како да вратимо стару славу ове куће. Није се назирало како је раније изгледало, а слика није било. Са стручњацима и кустосима кућу смо реконструисали онако како су куће у то доба изгледале – каже Слађана Бабин, руководилац фолклорног ансамбла Српског културног центра „Стеван Сремац”.

У родној кући Стевана Сремца Сенћанина одржавају се књижевне, музичке вечери и историјске трибине, манифестација ,„Сремчеви дани”, онако како би, вероватно, и сам писац волео.

На „Сремчевим данима” ове године једно књижевно вече увеличао је Срђан Орсић, доцент на филозофском факултету у Новом Саду, а након његове беседе наступила је група Искон у Старој српској школи, у порти Православне цркве, која се налази преко пута некадашње куће Сремчевих.

– Причао сам о „Поп Ћири и поп Спири” на један други начин, тако да ликове из наслова романа нисам помињао. Причу о свештеницима испричао сам кроз ликове попадија и других, који су можда и значајнији од оних по којима роман носи име. Стеван Сремац је написао „љубавно писмо” о свом завичају у њему. У том роману нема ниједне тешке и лоше речи. Комичан заплет и интернационални хумор је похвала животу равнице који се није много мењао – рекао је Орсић за „Политику”.

Великани у паралелним улицама

У близини тиског кеја у Сенти постављене су бисте ујака и његовог сестрића, као најпознатијих Сенћана. Улице које носе њихова имена налазе се паралелно једна у односу на другу. Тако су се Сенћани заувек одужили овим великанима. Ђорђевић је преминуо 9. априла 1900. године у Београду. Почива на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, где је касније сахрањен и његов сестрић Стеван Сремац.