Дејтонска БиХ је наш избор, унитарна БиХ није могућа

Специјално за „Политику”

„Политика институција Републике Српске, па и улога њеног председника, треба да почива на четири стуба. Први је уставни легалитет – доследна заштита изворних дејтонских надлежности и механизама ентитетске и националне равноправности, уз институционални одговор на сваки акт који није утемељен у Уставу БиХ. Други стуб чине дијалог и консензус, јер су одлуке могуће само консензусом страна и уз поштовање прописане процедуре, без наметања и субјективних тумачења. Трећи стуб чине економска и институционална снага, кроз јачање институција, владавине права и економских капацитета Републике Српске, будући да се политички субјективитет брани и резултатима. Четврти стуб чине мир и отвореност – активна сарадња са Србијом, пријатељским државама и глобалним партнерима, уз јасну поруку да је дејтонска БиХ наш избор, али и да унитарна БиХ није могућа”, каже у интервјуу за „Политику” проф. др Синиша Каран, кандидат СНСД-а за председника Републике Српске.

„Оваква политика није усмерена ни против кога у БиХ. Она значи стабилност и правну сигурност за све, јер је управо тако Дејтон и замишљен – као компромисни, федерално-конфедерални оквир у којем се разлике не бришу, већ се уређују и олакшава се њихова коегзистенција. О томе, уосталом, сведоче и женевски и њујоршки принципи, који су изричито уграђени у преамбулу и одредбе Устава БиХ”, додаје Каран.

Многи историчари данас повлаче паралелу између анексије Босне 1908. године и данашње улоге Немачке кроз деловање високог представника Кристијана Шмита. Сматрате ли да се пред нашим очима одвија савремени облик политичке анексије, у којем се међународни уговори тумаче једнострано како би се Босна фактички преобликовала супротно ономе што је договорено у Дејтону?

Историјске аналогије корисне су за разумевање „дејтонског чвора”. Интервенционизам дела међународне заједнице, оличен у високим представницима за БиХ, а нарочито у лику непозваног странца Кристијана Шмита, који није високи представник, неодољиво подсећа на тамно доба ропства под Аустроугарском монархијом и њеним колонијалним управником за БиХ Бењамином Калајем.

Неспорно је да су на снази једнострано тумачење Дејтонског споразума и политичка злоупотреба овлашћења високог представника, што доводи до дерогације дејтонског уставног поретка. Када се, без сагласности страна потписница и мимо предвиђених процедура, наметнутим актима преуређују надлежности или унутрашња уставна равнотежа, добија се ефекат „меке” или „пузеће” анексије, и то не одузимањем територије, него неуставним изменама уставног поретка.

Република Српска је у Дејтону прихватила сложену БиХ. И данас прихватамо само такву, сложену БиХ – са два ентитета и три народа. Све што иде преко тога, без уставне процедуре и без измене међународног уговора, јесте политички ревизионизам, а не имплементација споразума. Република Српска институционално и у континуитету брани Дејтонски мировни споразум од његовог настанка. Ми упорно позивамо на повратак изворном Дејтону, слову Дејтона.

Како оцењујете чињеницу да је високи представник постао политички чинилац, а не неутрални надзорни орган? С обзиром на то да Савет безбедности УН није дао сагласност за именовање Кристијана Шмита, може ли се његов мандат уопште сматрати легалним и легитимним?

Анекс 10 високом представнику поверава координацију цивилне имплементације мира, не и улогу законодавца, извршне или судске власти. Када се од „надзорника” постане „актер” који прописује норме, смењује званичнике и мења уставну архитектуру без уставне процедуре, тада је пређена граница. Кристијан Шмит није именован нити потврђен резолуцијом Савета безбедности УН, зато и говоримо о дефициту легитимитета и легалитета. Практични резултат такве праксе јесте ерозија поверења и Дејтона, што, уместо интеграције, производи нове линије раздвајања. Излаз је у затварању ОХР-а, повратку изворним дејтонским оквирима и дијалогу страна потписница, а не у наметању.

Као гаранта дејтонског поретка и фактора равнотеже у свету који се брзо мења, како данас видите улогу Руске Федерације у региону? Какав значај у том оквиру има Србија, као потписница Дејтонског споразума и држава матица српског народа? Како оцењујете улогу Сједињених Америчких Држава, као творца Дејтонског споразума, у периоду пре Доналда Трампа и данас, кад је поново на челу САД?

Русија је, заједно са другим сведоцима процеса, гарант дејтонског уређења и важан фактор равнотеже у СБ УН. Њена подршка принципу консензуса и етно-ентитетске равноправности у БиХ објективно доприноси очувању Дејтона. Србија, као потписница и држава матица српског народа, има посебну одговорност да промовише дијалог и поштовање уставних надлежности Републике Српске, што стално и чини. Одбрана права Републике Српске није конфронтација са БиХ, него одбрана дејтонске БиХ и начела међународног права да уговори важе онако како су закључени. Кад говоримо о САД, неспорна је њихова историјска улога у усаглашавању и потписивању Дејтона. Охрабрују ставови администрације председника Трампа који иду у правцу поштовања свих и немешања у унутрашња питања других држава.

Кључно питање за све учеснике дејтонског мировног процеса јесте да ли је њихов интерес стабилна, дејтонска БиХ или преуређивање без уставне процедуре, које неминовно води нестанку. Ми смо опредељени за прво и увек спремни за партнерство у оквирима међународног права.

Селективна имплементација уговора урушава поверење у међународно право као заједнички језик држава. Мировни аранжмани морају се примењивати онако како су написани, док свака евентуална промена мора проћи кроз прописани поступак измена и допуна, а не кроз политичке „преводе” и наметнуте акте – којих је у БиХ чак 913. Овим је створен паралелни уставни систем, који се суштински разликује од Устава БиХ. Зато још једном позивамо на повратак владавини права, као темељу међународних односа. БиХ има будућност само на дејтонским основама.

Печат на реалност

Дејтонски споразум парафиран је у САД, а потписан у Паризу 14. децембра 1995. године. Како данас оцењујете тај тренутак?

Општи оквирни споразум за мир у БиХ представљао је историјски компромис и најнижи заједнички садржалац интереса између супротстављених страна – Републике Српске и Федерације БиХ, али и три народа. Дејтон није савршено задовољио ничије интересе, али је формирао савршену уставну равнотежу за новоформирану БиХ. И велике силе су у том тренутку прихватиле реалност сложене, двоентитетске и тронародне БиХ.

Пре потписивања мира реалност на простору бивше СР БиХ била је следећа: тзв. Република БиХ није постојала, јер је од 1994. године егзистирала Федерација БиХ, основана Вашингтонским споразумом као федерација Бошњака и Хрвата. Република Српска основана је раније, 9. јануара 1992. године, и имала је све прерогативе државе. Њен субјективитет признат је током преговора, а нарочито током усаглашавања женевских и њујоршких принципа. Ова реалност уважена је и међународно верификована Дејтонским мировним споразумом.

Потпис у Паризу био је политички печат на реалност која је утемељена у Анексу 4 (Устав БиХ) и у претходно договореним женевским и њујоршким принципима, којима је призната унутрашња сложеност БиХ, равноправност конститутивних народа и широка аутономија ентитета. Мир је био потреба свих, али су сви у преговоре ушли с властитим очекивањима. Каснији потези и политизација механизама имплементације нису могли да „пониште” сам Дејтон као међународни уговор, али јесу временом поспешили његову ерозију, посебно тамо где се, мимо уставног текста, једнострано покушавао мењати баланс између БиХ и ентитета.