Dejtonska BiH je naš izbor, unitarna BiH nije moguća

Specijalno za „Politiku”

„Politika institucija Republike Srpske, pa i uloga njenog predsednika, treba da počiva na četiri stuba. Prvi je ustavni legalitet – dosledna zaštita izvornih dejtonskih nadležnosti i mehanizama entitetske i nacionalne ravnopravnosti, uz institucionalni odgovor na svaki akt koji nije utemeljen u Ustavu BiH. Drugi stub čine dijalog i konsenzus, jer su odluke moguće samo konsenzusom strana i uz poštovanje propisane procedure, bez nametanja i subjektivnih tumačenja. Treći stub čine ekonomska i institucionalna snaga, kroz jačanje institucija, vladavine prava i ekonomskih kapaciteta Republike Srpske, budući da se politički subjektivitet brani i rezultatima. Četvrti stub čine mir i otvorenost – aktivna saradnja sa Srbijom, prijateljskim državama i globalnim partnerima, uz jasnu poruku da je dejtonska BiH naš izbor, ali i da unitarna BiH nije moguća”, kaže u intervjuu za „Politiku” prof. dr Siniša Karan, kandidat SNSD-a za predsednika Republike Srpske.

„Ovakva politika nije usmerena ni protiv koga u BiH. Ona znači stabilnost i pravnu sigurnost za sve, jer je upravo tako Dejton i zamišljen – kao kompromisni, federalno-konfederalni okvir u kojem se razlike ne brišu, već se uređuju i olakšava se njihova koegzistencija. O tome, uostalom, svedoče i ženevski i njujorški principi, koji su izričito ugrađeni u preambulu i odredbe Ustava BiH”, dodaje Karan.

Mnogi istoričari danas povlače paralelu između aneksije Bosne 1908. godine i današnje uloge Nemačke kroz delovanje visokog predstavnika Kristijana Šmita. Smatrate li da se pred našim očima odvija savremeni oblik političke aneksije, u kojem se međunarodni ugovori tumače jednostrano kako bi se Bosna faktički preoblikovala suprotno onome što je dogovoreno u Dejtonu?

Istorijske analogije korisne su za razumevanje „dejtonskog čvora”. Intervencionizam dela međunarodne zajednice, oličen u visokim predstavnicima za BiH, a naročito u liku nepozvanog stranca Kristijana Šmita, koji nije visoki predstavnik, neodoljivo podseća na tamno doba ropstva pod Austrougarskom monarhijom i njenim kolonijalnim upravnikom za BiH Benjaminom Kalajem.

Nesporno je da su na snazi jednostrano tumačenje Dejtonskog sporazuma i politička zloupotreba ovlašćenja visokog predstavnika, što dovodi do derogacije dejtonskog ustavnog poretka. Kada se, bez saglasnosti strana potpisnica i mimo predviđenih procedura, nametnutim aktima preuređuju nadležnosti ili unutrašnja ustavna ravnoteža, dobija se efekat „meke” ili „puzeće” aneksije, i to ne oduzimanjem teritorije, nego neustavnim izmenama ustavnog poretka.

Republika Srpska je u Dejtonu prihvatila složenu BiH. I danas prihvatamo samo takvu, složenu BiH – sa dva entiteta i tri naroda. Sve što ide preko toga, bez ustavne procedure i bez izmene međunarodnog ugovora, jeste politički revizionizam, a ne implementacija sporazuma. Republika Srpska institucionalno i u kontinuitetu brani Dejtonski mirovni sporazum od njegovog nastanka. Mi uporno pozivamo na povratak izvornom Dejtonu, slovu Dejtona.

Kako ocenjujete činjenicu da je visoki predstavnik postao politički činilac, a ne neutralni nadzorni organ? S obzirom na to da Savet bezbednosti UN nije dao saglasnost za imenovanje Kristijana Šmita, može li se njegov mandat uopšte smatrati legalnim i legitimnim?

Aneks 10 visokom predstavniku poverava koordinaciju civilne implementacije mira, ne i ulogu zakonodavca, izvršne ili sudske vlasti. Kada se od „nadzornika” postane „akter” koji propisuje norme, smenjuje zvaničnike i menja ustavnu arhitekturu bez ustavne procedure, tada je pređena granica. Kristijan Šmit nije imenovan niti potvrđen rezolucijom Saveta bezbednosti UN, zato i govorimo o deficitu legitimiteta i legaliteta. Praktični rezultat takve prakse jeste erozija poverenja i Dejtona, što, umesto integracije, proizvodi nove linije razdvajanja. Izlaz je u zatvaranju OHR-a, povratku izvornim dejtonskim okvirima i dijalogu strana potpisnica, a ne u nametanju.

Kao garanta dejtonskog poretka i faktora ravnoteže u svetu koji se brzo menja, kako danas vidite ulogu Ruske Federacije u regionu? Kakav značaj u tom okviru ima Srbija, kao potpisnica Dejtonskog sporazuma i država matica srpskog naroda? Kako ocenjujete ulogu Sjedinjenih Američkih Država, kao tvorca Dejtonskog sporazuma, u periodu pre Donalda Trampa i danas, kad je ponovo na čelu SAD?

Rusija je, zajedno sa drugim svedocima procesa, garant dejtonskog uređenja i važan faktor ravnoteže u SB UN. Njena podrška principu konsenzusa i etno-entitetske ravnopravnosti u BiH objektivno doprinosi očuvanju Dejtona. Srbija, kao potpisnica i država matica srpskog naroda, ima posebnu odgovornost da promoviše dijalog i poštovanje ustavnih nadležnosti Republike Srpske, što stalno i čini. Odbrana prava Republike Srpske nije konfrontacija sa BiH, nego odbrana dejtonske BiH i načela međunarodnog prava da ugovori važe onako kako su zaključeni. Kad govorimo o SAD, nesporna je njihova istorijska uloga u usaglašavanju i potpisivanju Dejtona. Ohrabruju stavovi administracije predsednika Trampa koji idu u pravcu poštovanja svih i nemešanja u unutrašnja pitanja drugih država.

Ključno pitanje za sve učesnike dejtonskog mirovnog procesa jeste da li je njihov interes stabilna, dejtonska BiH ili preuređivanje bez ustavne procedure, koje neminovno vodi nestanku. Mi smo opredeljeni za prvo i uvek spremni za partnerstvo u okvirima međunarodnog prava.

Selektivna implementacija ugovora urušava poverenje u međunarodno pravo kao zajednički jezik država. Mirovni aranžmani moraju se primenjivati onako kako su napisani, dok svaka eventualna promena mora proći kroz propisani postupak izmena i dopuna, a ne kroz političke „prevode” i nametnute akte – kojih je u BiH čak 913. Ovim je stvoren paralelni ustavni sistem, koji se suštinski razlikuje od Ustava BiH. Zato još jednom pozivamo na povratak vladavini prava, kao temelju međunarodnih odnosa. BiH ima budućnost samo na dejtonskim osnovama.

Pečat na realnost

Dejtonski sporazum parafiran je u SAD, a potpisan u Parizu 14. decembra 1995. godine. Kako danas ocenjujete taj trenutak?

Opšti okvirni sporazum za mir u BiH predstavljao je istorijski kompromis i najniži zajednički sadržalac interesa između suprotstavljenih strana – Republike Srpske i Federacije BiH, ali i tri naroda. Dejton nije savršeno zadovoljio ničije interese, ali je formirao savršenu ustavnu ravnotežu za novoformiranu BiH. I velike sile su u tom trenutku prihvatile realnost složene, dvoentitetske i tronarodne BiH.

Pre potpisivanja mira realnost na prostoru bivše SR BiH bila je sledeća: tzv. Republika BiH nije postojala, jer je od 1994. godine egzistirala Federacija BiH, osnovana Vašingtonskim sporazumom kao federacija Bošnjaka i Hrvata. Republika Srpska osnovana je ranije, 9. januara 1992. godine, i imala je sve prerogative države. Njen subjektivitet priznat je tokom pregovora, a naročito tokom usaglašavanja ženevskih i njujorških principa. Ova realnost uvažena je i međunarodno verifikovana Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Potpis u Parizu bio je politički pečat na realnost koja je utemeljena u Aneksu 4 (Ustav BiH) i u prethodno dogovorenim ženevskim i njujorškim principima, kojima je priznata unutrašnja složenost BiH, ravnopravnost konstitutivnih naroda i široka autonomija entiteta. Mir je bio potreba svih, ali su svi u pregovore ušli s vlastitim očekivanjima. Kasniji potezi i politizacija mehanizama implementacije nisu mogli da „ponište” sam Dejton kao međunarodni ugovor, ali jesu vremenom pospešili njegovu eroziju, posebno tamo gde se, mimo ustavnog teksta, jednostrano pokušavao menjati balans između BiH i entiteta.