Време ангажованог театра

Суботица – Словенско младинско гледалишче у Љубљани било је, изгледа, једна од ретких сцена на којима је редитељ Оливер Фрљић могао да уради представу „Инкубатор” с поднасловом „Успаванка за децу која су пре речи научила граматику смрти”. Словенија је уосталом још средином прошле године признала Палестину као независну и суверену државу.

Међународни регионални фестивал савременог театра „Дезире” успео је да и ову нову продукцију уврсти у свој овогодишњи програм, а Фрљићеве представе увек изазивају велику пажњу и огромно интересовање публике.

Редитељ Оливер Фрљић спремно се бави тешким темама које би многи најрадије да негирају или потисну. Показало се и овог пута да је позоришна сцена место на којем уметност вероватно најбрже реагује на дешавања у свету око нас. Од ужаса ратних сцена Фрљић је причу у представи о палестинско-израелском сукобу градио од дешавања у болници у „Ел Шифа” у Гази где су превремено рођене бебе умирале јер је болница с хиљаду и по пацијената и 15.000 избеглица остала без енергената. У нади да ће им тако продужити живот лекари су бебе стављали једне уз друге у инкубатор да би се угрејале.

Глумица Драгица Поточњак каже да је све у ансамблу обрадовало да се баве овом темом:

– Сви Палестинци и позивају да се прича о људима и државама, о геноцидима и ратовима и да се испричају приче људи који немају снаге или могућности да их испричају. Био је то тежак процес рада, с много информација о болним стварима о којима је тешко причати и потребно је пронаћи начин како о томе говорити.

И глумица Поточњак и њен колега Блаж Шеф кажу да је раду на представи претходило много читања и проучавања историје и уметности Палестине и региона, али и праћење вести.

– У овој представи нема импровизације, али је представа настала на основу импровизације. То је могуће само ако се пре тога простудира материјал, могли смо да радимо тек када смо нешто сазнали, када смо упознали њихову културу, и када смо почели да преиспитујемо свој однос и однос групе према свему томе – додаје Драгица Поточњак.

У делу представе превладава ироничан тон и глумац Блаж Штеф каже да је ирационалност била један од начина да се изборе с осећањем да су свега свесни, а да мало шта могу да учине, као и да су текстови уметника Палестинаца које су проучавали показали да је ситуација још драстичнија.

Фрљић се у представи бави многим аспектима страдања, мучења у логорима, за Палестинце поражавајућим односом у размени заробљених и погинулих у рату против Израела, супротстављеним ставовима у јавном мњењу и детаљним пребирањем по националном пореклу у зависности од наклоности некој од зараћених страна.

– Време Хамлета је прошло и добро је да се човек забавља, када има због чега, али ако сада не радимо ангажовани театар и ако се сада не суочавамо с тим што јесте, онда не знам зашто уметност постоји – каже Драгица Поточњак.

Након представе која оставља осећај мучнине и немоћи, на програму „Дезиреа” као друга представа у истој вечери уследила је плесна игра „Хермес”, трупе „ТрансДенс” из Будимпеште, у којој је наступио Атила Токош по кореографији Гержона Петера Ковача. Била је то разиграна, заводљива представа лика који би се могао описати и као „кицош”, а чија неухватљивост симболише управо многострану природу бога Хермеса – објаснио је кореограф.

Гержон Петер Ковач један је од истакнутих уметника плесача Мађарске, играо је на сценама по целом свету да би још 1987. године у Будимпешти основао трупу „ТрансДенс”, у којој се окупљају генерације музичара и плесача.

– Увек се поставља питање да ли се може изразити плесом. Разумљиво је да се може изразити музиком, глумом, књижевношћу, али да игра и плес нису за то погодни. Међутим, плес је толико сложен и богат изразима да омогућава да се искаже порука – каже Гержон Петер Ковач.

Фестивал „Дезире” ове године траје од 18. до 23. новембра и до сада је представљена половина програма. Наредних вечери публика ће имати прилике да види представу Мађарског државног позоришта из Клужа у Румунији „Ја сам ветар”, рађену по мотивима дела Нобеловца Јуна Фосеа, те Јасну Жмак и њено остварење „This is my truth, tell me Yours”, за коју је освојила Гран-при 58. Битефа.

Вечерас су на програму представе „Најлепша ноћ душе”, коју је по делу ратног извештача Шандора Јасберењија режирао Чаба Полгар у Позоришту „Иштван Еркењ” из Будимпеште. Последња фестивалска представа је дело у раду, како ју је представио аутор, редитељ Андраш Урбан. Реч је о представи Новосадског позоришта „Кабале пиколо гранде: Утопија”.

Фестивал се завршава сутра концертом Суботичког биг бенда.