Поп култура на тлу Абориџина

АУСТРАЛИЈА У СЛИЦИ И ПРИЧИ
Велики филмски двоипочасовни спектакл, Аустралија, База Лурмана, представља не само жанровски меланж вестерна и ратне драме, већ и постмодерни дијалог како са филмском уметношћу тако и са антрополошким коренима ове државе-континента. Једноставан у наслову, Лурманов филм покушава да сажме чудесне супротности континента кенгура и коала. Друштво које је настало насилном колонизацијом британских робијаша, и које је и у двадесетом веку било огледало класне и расне сегрегације, капитализовало је са једне стране америчку (поп)културу, али и утицаје земље, тла и веровања староседелаца овог континента.

У причи о младој британској аристократкињи Сари (Никол Кидмен) која се заљубљује у локалног вагабунда и каубоја Довера (Хју Џекмен) и зближава са абориџинским дечаком Налом, Баз Лурман, представник млађе генерације аустралијских редитеља, доноси прилично болну паралелу са америчким освајањем Дивљег запада и геноцидом над Индијанцима. Иако социјални ангажман није у првом плану (науштрб снажног мелодрамског контекста), Лурман је овај филм посветио такозваној ’украденој генерацији’, абориџинским мелезима који су насилно одвођени као служинчад у добростојећим белачким породицама, све до 1973. Лурман даје омаж и свом старијем колеги, филмском аутору Филипу Нојсу, који је тему ’украдене генерације’ прилично документаристички обрадио у филму Rabbit-Proof Fence, причи о бегу две абориџинске девојчице дуж чувене ограде за зечеве која се простире кроз пустињу дужином од око 2000 километара западом Аустралије.

Снага абориџинске културе уткана је у многа филмска остварења. У корену религијских веровања и идеја Абориџина које граде симболички поредак овог друштва, лежи праслика Сна, једног давног простор-времена из доба када су митска бића стварала свет. Отисци и трагови митских Духова називају се songlines (појам тешко преводив на наш језик, приближно – линије, црте песама). Значајан део усмене традиције Абориџина је у томе да они просторно путовање мере дужином стихова и песама, заправо – појање је истовремено и просторна навигација. У тим песмама, путник евоцира митологију настајања одређених географских структура – удолина, речних корита, стена... ствараних у доба Сна. Заправо, читав аустралијски континент препокривен је једном имагинарном мрежом коју творе songlines. У време Стварања, митска бића су песмом именовала сва бића и све творевине.

(/slika2)Дечак Нала, јунак Лурманове Аустралије, када се накратко растаје од Саре, пред јапанску инвазију у Другом светском рату, говори јој да ће је дозвати песмом – певање је ритуал, комуникацијски код. Уштогљена Енглескиња се пред абориџинским дечаком с муком присећа стихова Иза дуге из култног класика Виктора Флеминга Чаробњак из Оза. Но, иако неотпевана, песма се дечаку утискује у памћење. Баз Лурман типичним постмодернистичким средством – цитатом и уметањем кадрова из поменутог дечјег филмског класика – потцртава дејство меморије као наратива који, са једне стране, чувају староседеоци континента, а, са друге стране, аутори филмова, јер филм као уметност јесте један од ултимативних меморијских депоа. Дечаков деда га на концу одводи на иницијацијско путовање у пустињу – деду иначе тумачи чувени аустралијски абориџински глумац, Дејвид Гулпилил.

Можда најчувенији и најплоднији аустралијски филмски редитељ, Питер Вир (који је каријеру наставио у Холивуду) у свом ранијем опусу је и сам био опчињен митским матрицама родног континента – у чувеном Последњем таласу крајем седамдесетих, он сукобљава западњачку рационалистичку позицију ’белог’ човека са архетипским силама абориџинске цивилизације, а њен представник је лик кога тумачи П. Гулпилил. Такође интригантан је и Виров снолики Пикник на Хенгинг року, који не визуелизује те снажне силе али их опредмећује у чудесном амбијенту са предзнаком непознатог, хтонског, мистичног.

Судбина готово свих аустралијских редитеља (консеквентно и глумачких звезда) била је Холивуд, почев од Питера Вира из чијег шињела су изникле генерације, закључно са Базом Лурманом. Жанровски, редитељи су се искушавали у границама постапокалиптичних наратива каква је култна road movie ратничка трилогија из осамдесетих, Побеснели Макс, редитеља Џорџа Милера (између осталог, у Холивуду потписао Иствичке вештице, а Оскара добио за анимирани филм Плес малог пингвина). Глумац Мел Гибсон, захваљујући улози Побеснелог Макса, одлази у Холивуд, где се успешно опробава као редитељ – за Храбро срце овенчан је Оскаром.Готик и научнофантастични наративи боје поетику редитеља млађе генерације, Алекса Пројаса, аутора Вране, и дистопија Град таме и Ја, робот.

 ’Мекши’, романтично-комични наративи обележавају опус П.Џ.Хогана, чија је сатирична комедија Венчање без младожење (са Тони Колет) половином деведесетих постала недостижни еталон за Бриџит Џоунс. Такође, овакав сензибилитет негује и Џон Дуиган који у Сиренама (са Хју Грантом) евоцира пасторалну атмосферу између два велика рата на имању провокативног аустралијског уметника, Нормана Линдзија, цртача, сликара и вајара чији су актови узбуђивали пуританску јавност. Комично-сатирични проседе боји и култно кемп остварење Присцила, пустињска краљица као роуд муви комедија о три трансвестита редитеља Стивена Елиота (са Хјуго Вивингом, звездом Матрикса, и Гајем Пирсом) – хомосексуалци као обележени, као Други, стигматизовани су као и Абориџини који поседују другачију боју коже и порекло.

Аустралија је дала још значајних глумаца. Поред Никол Кидмен, оскаровка Кејт Бланшит је глумица са можда још већим распоном драмских улога – од тумачења британске краљице Елизабете, преко вилинске краљице Галадријел у Господару прстенова, и изузетне интерпретације лика Кетрин Хепберн у Авијатичару, све до једне од персона Боба Дилана у Нисам тамо.

Један од најцењенијих светских директора фотографије, Аустралијанац Кристофер Дојл, који је најчешће сарађивао са Вонгом Карваијем, дао је визуелни препознатљиви колорит овом аутору, а потписује и остварења Гаса Ван Санта (Парк Параноја), Филипа Нојса (Тихи Американац), Жанг Жимоуа (Херој), Дама из језера (Најта Шјамалана).

За разлику од филма, аустралијска књижевност није у толикој мери заступљена на нашим просторима. Код нас је објављена збирка прича Амерички снови и роман о христијанизацији Аустралије, Оскар и Лусинда, као и Истинита прича о Келијевој банди двоструког добитника Букерове награде, Питера Керија. Јунаци филма Вима Вендерса, До краја света, своје иницијацијско путовање окончавају у Аустралији, ту, баш на крају света – један од сценариста овог филма је и сам писац Питер Кери. Ипак, најпризнатији аустралијски књижевни аутор, добитник Нобелове награде 1973. је Патрик Вајт, а у нашем преводу доступна је збирка приповедака Ноћ лупежа и роман Прича Теодоре Гудман.

Закључимо овај овлашни обрис аустралијске (поп) културе лирским и приповедачким нервом култне музичке иконе. Најпре андерграунд постпанк кантаутор и готски поета који је лагано освојио и Европу и Америку, Ник Кејв је осамдесетих објавио први роман И магарица угледа анђела (наслов је, иначе, библијска референца) у најбољој традицији писаца америчког Југа. Наши издавачи најављују да ће најесен објавити и нови Кејвов роман Смрт Банија Мунроа. Својим разорним баладама и прозуклим баритоном, Ник Кејв се успоставио као двадесетовековна инкарнација Е.А.Поа, амалгам страве и натприродне лепоте, који упућује на танку линију (ауто)деструкције и креације. (Кејв је деценијски хероински зависник). Овај уметник може се похвалити да је, поред тога што је сјајан текстописац и композитор, истовремено и успешан сценариста – за филм Понуда, рађен у вестерн кључу, Кејв је на Венецијанском фестивалу освојио специјалну Гучи награду за најбољи сценарио. Поп и денс звезда, Кајли Миног, која се осамдесетих након телевизијске сапунице Суседи прославила хитом I Should Be So Lucky са Ником Кејвом је остварила ванвременски дует Where the Wild Roses Grow, о девојци коју љубавник брутално убија у реци.