Pop kultura na tlu Aboridžina

AUSTRALIJA U SLICI I PRIČI
Veliki filmski dvoipočasovni spektakl, Australija, Baza Lurmana, predstavlja ne samo žanrovski melanž vesterna i ratne drame, već i postmoderni dijalog kako sa filmskom umetnošću tako i sa antropološkim korenima ove države-kontinenta. Jednostavan u naslovu, Lurmanov film pokušava da sažme čudesne suprotnosti kontinenta kengura i koala. Društvo koje je nastalo nasilnom kolonizacijom britanskih robijaša, i koje je i u dvadesetom veku bilo ogledalo klasne i rasne segregacije, kapitalizovalo je sa jedne strane američku (pop)kulturu, ali i uticaje zemlje, tla i verovanja starosedelaca ovog kontinenta.

U priči o mladoj britanskoj aristokratkinji Sari (Nikol Kidmen) koja se zaljubljuje u lokalnog vagabunda i kauboja Dovera (Hju Džekmen) i zbližava sa aboridžinskim dečakom Nalom, Baz Lurman, predstavnik mlađe generacije australijskih reditelja, donosi prilično bolnu paralelu sa američkim osvajanjem Divljeg zapada i genocidom nad Indijancima. Iako socijalni angažman nije u prvom planu (nauštrb snažnog melodramskog konteksta), Lurman je ovaj film posvetio takozvanoj ’ukradenoj generaciji’, aboridžinskim melezima koji su nasilno odvođeni kao služinčad u dobrostojećim belačkim porodicama, sve do 1973. Lurman daje omaž i svom starijem kolegi, filmskom autoru Filipu Nojsu, koji je temu ’ukradene generacije’ prilično dokumentaristički obradio u filmu Rabbit-Proof Fence, priči o begu dve aboridžinske devojčice duž čuvene ograde za zečeve koja se prostire kroz pustinju dužinom od oko 2000 kilometara zapadom Australije.

Snaga aboridžinske kulture utkana je u mnoga filmska ostvarenja. U korenu religijskih verovanja i ideja Aboridžina koje grade simbolički poredak ovog društva, leži praslika Sna, jednog davnog prostor-vremena iz doba kada su mitska bića stvarala svet. Otisci i tragovi mitskih Duhova nazivaju se songlines (pojam teško prevodiv na naš jezik, približno – linije, crte pesama). Značajan deo usmene tradicije Aboridžina je u tome da oni prostorno putovanje mere dužinom stihova i pesama, zapravo – pojanje je istovremeno i prostorna navigacija. U tim pesmama, putnik evocira mitologiju nastajanja određenih geografskih struktura – udolina, rečnih korita, stena... stvaranih u doba Sna. Zapravo, čitav australijski kontinent prepokriven je jednom imaginarnom mrežom koju tvore songlines. U vreme Stvaranja, mitska bića su pesmom imenovala sva bića i sve tvorevine.

(/slika2)Dečak Nala, junak Lurmanove Australije, kada se nakratko rastaje od Sare, pred japansku invaziju u Drugom svetskom ratu, govori joj da će je dozvati pesmom – pevanje je ritual, komunikacijski kod. Uštogljena Engleskinja se pred aboridžinskim dečakom s mukom priseća stihova Iza duge iz kultnog klasika Viktora Fleminga Čarobnjak iz Oza. No, iako neotpevana, pesma se dečaku utiskuje u pamćenje. Baz Lurman tipičnim postmodernističkim sredstvom – citatom i umetanjem kadrova iz pomenutog dečjeg filmskog klasika – potcrtava dejstvo memorije kao narativa koji, sa jedne strane, čuvaju starosedeoci kontinenta, a, sa druge strane, autori filmova, jer film kao umetnost jeste jedan od ultimativnih memorijskih depoa. Dečakov deda ga na koncu odvodi na inicijacijsko putovanje u pustinju – dedu inače tumači čuveni australijski aboridžinski glumac, Dejvid Gulpilil.

Možda najčuveniji i najplodniji australijski filmski reditelj, Piter Vir (koji je karijeru nastavio u Holivudu) u svom ranijem opusu je i sam bio opčinjen mitskim matricama rodnog kontinenta – u čuvenom Poslednjem talasu krajem sedamdesetih, on sukobljava zapadnjačku racionalističku poziciju ’belog’ čoveka sa arhetipskim silama aboridžinske civilizacije, a njen predstavnik je lik koga tumači P. Gulpilil. Takođe intrigantan je i Virov snoliki Piknik na Henging roku, koji ne vizuelizuje te snažne sile ali ih opredmećuje u čudesnom ambijentu sa predznakom nepoznatog, htonskog, mističnog.

Sudbina gotovo svih australijskih reditelja (konsekventno i glumačkih zvezda) bila je Holivud, počev od Pitera Vira iz čijeg šinjela su iznikle generacije, zaključno sa Bazom Lurmanom. Žanrovski, reditelji su se iskušavali u granicama postapokaliptičnih narativa kakva je kultna road movie ratnička trilogija iz osamdesetih, Pobesneli Maks, reditelja Džordža Milera (između ostalog, u Holivudu potpisao Istvičke veštice, a Oskara dobio za animirani film Ples malog pingvina). Glumac Mel Gibson, zahvaljujući ulozi Pobesnelog Maksa, odlazi u Holivud, gde se uspešno oprobava kao reditelj – za Hrabro srce ovenčan je Oskarom.Gotik i naučnofantastični narativi boje poetiku reditelja mlađe generacije, Aleksa Projasa, autora Vrane, i distopija Grad tame i Ja, robot.

 ’Mekši’, romantično-komični narativi obeležavaju opus P.Dž.Hogana, čija je satirična komedija Venčanje bez mladoženje (sa Toni Kolet) polovinom devedesetih postala nedostižni etalon za Bridžit Džouns. Takođe, ovakav senzibilitet neguje i Džon Duigan koji u Sirenama (sa Hju Grantom) evocira pastoralnu atmosferu između dva velika rata na imanju provokativnog australijskog umetnika, Normana Lindzija, crtača, slikara i vajara čiji su aktovi uzbuđivali puritansku javnost. Komično-satirični prosede boji i kultno kemp ostvarenje Priscila, pustinjska kraljica kao roud muvi komedija o tri transvestita reditelja Stivena Eliota (sa Hjugo Vivingom, zvezdom Matriksa, i Gajem Pirsom) – homoseksualci kao obeleženi, kao Drugi, stigmatizovani su kao i Aboridžini koji poseduju drugačiju boju kože i poreklo.

Australija je dala još značajnih glumaca. Pored Nikol Kidmen, oskarovka Kejt Blanšit je glumica sa možda još većim rasponom dramskih uloga – od tumačenja britanske kraljice Elizabete, preko vilinske kraljice Galadrijel u Gospodaru prstenova, i izuzetne interpretacije lika Ketrin Hepbern u Avijatičaru, sve do jedne od persona Boba Dilana u Nisam tamo.

Jedan od najcenjenijih svetskih direktora fotografije, Australijanac Kristofer Dojl, koji je najčešće sarađivao sa Vongom Karvaijem, dao je vizuelni prepoznatljivi kolorit ovom autoru, a potpisuje i ostvarenja Gasa Van Santa (Park Paranoja), Filipa Nojsa (Tihi Amerikanac), Žang Žimoua (Heroj), Dama iz jezera (Najta Šjamalana).

Za razliku od filma, australijska književnost nije u tolikoj meri zastupljena na našim prostorima. Kod nas je objavljena zbirka priča Američki snovi i roman o hristijanizaciji Australije, Oskar i Lusinda, kao i Istinita priča o Kelijevoj bandi dvostrukog dobitnika Bukerove nagrade, Pitera Kerija. Junaci filma Vima Vendersa, Do kraja sveta, svoje inicijacijsko putovanje okončavaju u Australiji, tu, baš na kraju sveta – jedan od scenarista ovog filma je i sam pisac Piter Keri. Ipak, najpriznatiji australijski književni autor, dobitnik Nobelove nagrade 1973. je Patrik Vajt, a u našem prevodu dostupna je zbirka pripovedaka Noć lupeža i roman Priča Teodore Gudman.

Zaključimo ovaj ovlašni obris australijske (pop) kulture lirskim i pripovedačkim nervom kultne muzičke ikone. Najpre andergraund postpank kantautor i gotski poeta koji je lagano osvojio i Evropu i Ameriku, Nik Kejv je osamdesetih objavio prvi roman I magarica ugleda anđela (naslov je, inače, biblijska referenca) u najboljoj tradiciji pisaca američkog Juga. Naši izdavači najavljuju da će najesen objaviti i novi Kejvov roman Smrt Banija Munroa. Svojim razornim baladama i prozuklim baritonom, Nik Kejv se uspostavio kao dvadesetovekovna inkarnacija E.A.Poa, amalgam strave i natprirodne lepote, koji upućuje na tanku liniju (auto)destrukcije i kreacije. (Kejv je decenijski heroinski zavisnik). Ovaj umetnik može se pohvaliti da je, pored toga što je sjajan tekstopisac i kompozitor, istovremeno i uspešan scenarista – za film Ponuda, rađen u vestern ključu, Kejv je na Venecijanskom festivalu osvojio specijalnu Guči nagradu za najbolji scenario. Pop i dens zvezda, Kajli Minog, koja se osamdesetih nakon televizijske sapunice Susedi proslavila hitom I Should Be So Lucky sa Nikom Kejvom je ostvarila vanvremenski duet Where the Wild Roses Grow, o devojci koju ljubavnik brutalno ubija u reci.