Дан када је дошао мир

Од нашег сталног дописника

Бањалука – У данима око тог 21. новембра 1995. године погледи у небо нису били само одраз страха од надмоћних летелица које су прелетале над главама народа исцрпљеног трогодишњим страдањем. Били су то вапаји и молитве људи изнурених пуцњавама и детонацијама – смрћу, заробљавањима, злочинима и рањавањима, пробојима и офанзивама, губицима и победама.         

Три године из дана у дан, на овај или онај начин, стизале су вести о новим страдањима, масакрима, војним успесима или посртањима, пропалим примирјима и мировним покушајима који су трајали онолико колико и последња тишина на линији фронта – која се углавном протезала куда и постојећа међуентитетска граница, дуга 1.150 километара.

И они који тог јесењег месеца 1995. нису разумели замршене дипломатске токове који су се у вези с подељеном и ратом захваћеном земљом и бившом југословенском републиком одвијали на међународном плану, седећи у мраку – без струје, уз свеће и транзисторе прикључене на израубоване акумулаторе набављене у Југославији – слутили су интуитивно да се тих дана нешто заиста мења. Да се, након више од три године пуцања, ипак слути крај сукоба. И уз све слојеве етничког неповерења и уз убеђење да сви рачуни ни тада нису сведени до краја – услед дубоко укорењеног историјског раскорака који на овим просторима никада не ишчезава – тог новембра осећало се да слично осећање очаја и усхићења влада и с друге стране ентитетске границе. Мир је био близу, чекало се време у којем ће рат бити заборављен, а живот, веровало се, настављен тамо где је стао 1991. године.

Председник СНСД-а Милорад Додик изјавио је да је Дејтонски споразум обезбедио мир, али и показао ароганцију, нетолерантност, силу и насиље међународних представника. Према његовим речима, очигледно је да је рушење Дејтонског споразума било заблуда муслимана Бошњака у Сарајеву. 

„Дејтонски споразум је, како они кажу, прекинуо рат, али заборављају да кажу да је за прекидање рата било потребно успоставити нови уставноправни политички поредак. Тај поредак, који је основа прекида рата, рушен је упорно 30 година”, истакао је јуче Додик новинарима у Бањалуци.

Оценио је да је Дејтонски споразум у великој кризи, разорен у многим својим елементима, те нападнут са свих страна од Уставног суда тако што се деградира начин одлучивања у БиХ. Мир који је договорен у америчкој ваздухопловној бази „Рајт-Патерсон”, покрај малог града Дејтона у Сједињеним Државама, дошао је након исцрпљујућих разговора који су сваког часа претили да доживе колапс, али би се преговарачи изнова враћали за сто. Али, посматрано с дистанце од три деценије, чини се да је тешко стечени дипломатски договор ипак постигнут лакше од спремности три зараћене стране да страхоте рата сместе у одељак историје којем припадају. Авети неисплаканих и неиспуњених рачуна и данас лебде над овим просторима. Иако је америчка дипломатија вешто конструисала оквир у којем „нема победника и поражених” и који тридесет година касније ипак доста успешно одагнава дубље фрустрације – јер захтева договор и консензус, изгледа да ниједан споразум није могао да избрише страхове и трауме таложене генерацијама. Тридесет година касније, народи у Босни и Херцеговини још траже начин да понесу терет историје, док земља устројена у Дејтону – са свим својим недаћама, свађама, застојима и компромисима – ипак показује стидљиве назнаке онога што се нешто западније карактерише као демократија.

„Република Српска није дата на поклон српском народу, па да му је сада неко може одузети, већ су Срби своју државу одбранили крвљу”, оценио је поводом 30 година „Дејтона” политички аналитичар Стевица Деђански, приметивши да ни Србија ни Српска „нису тражиле да се укине БиХ, насупрот онима који су укидали ингеренције РС”.      

Након што је 21. новембра парафиран у Дејтону, Општи оквирни споразум за мир – Дејтонски мировни споразум, потписан је три седмице касније у Паризу. Овај међународни споразум званично је зауставио „трагични сукоб”, како је у самом уговору окарактерисан трогодишњи рат. Република Српска, већ утемељена 9. јануара 1992. године, међународно је потврђена, а БиХ устројена као сложена заједница састављена од два ентитета, три конститутивна народа и осталих. Правници, тумачећи уставна начела функционисања БиХ, описују је као конфедералну заједницу.

Историчар Милош Ковић подсетио је да у време потписивања „Дејтона” стање у Београду и с друге стране Дрине није било оптимистично. Подсетио је на прогон Срба из Крајине, нападе и бројна искушења и додао да су суморни догађаји обележили тај период за српски народ, па је потпис на Дејтонски споразум доживљаван као изнуђен.    

„Ипак људи су добили мир, а и најгори мир је бољи од ’најбољег’ рата. Вратили су се животима. Међутим, протоком времена схваћено је да је Српска изборила висок степен слободе и да се није гинуло узалуд. Јер Срби су се борили да остану у држави у којој су живели вековима, али је изборен српски ентитет, крвљу изборен”, закључио је Ковић.  

Ипак, притисак на Србе је настављен. „Рушење Дејтона почело је непосредно после његовог потписивања. Високи представник је замишљен као нека врста колонијалног управника, а Бонска овлашћења дала су му велики утицај. Смењени су многи, укинуте 83 надлежности Републике Српске. Високи представник узео је за право да мења Устав Српске и да мења демократски изабране представнике”, рекао је Ковић за РТРС.

Наводи да је од почетка било јасно да западне силе Српску доживљавају као привремено решење и да српски народ изгуби слободу и да буде претопљен у унитарну БиХ коју српски народ не жели.

„Зато је важна мобилизација, духовна, културна, политичка, с обе стране Дрине како би се Српска сачувала. Срећом, данас имамо и Русију и Кину које подржавају Српску, а такве снаге постоје и у Америци. Ствари се мењају набоље и потребно је да будемо мудри и да оставимо по страни ситне сујете”, закључио је Ковић.