Dan kada je došao mir

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – U danima oko tog 21. novembra 1995. godine pogledi u nebo nisu bili samo odraz straha od nadmoćnih letelica koje su preletale nad glavama naroda iscrpljenog trogodišnjim stradanjem. Bili su to vapaji i molitve ljudi iznurenih pucnjavama i detonacijama – smrću, zarobljavanjima, zločinima i ranjavanjima, probojima i ofanzivama, gubicima i pobedama.         

Tri godine iz dana u dan, na ovaj ili onaj način, stizale su vesti o novim stradanjima, masakrima, vojnim uspesima ili posrtanjima, propalim primirjima i mirovnim pokušajima koji su trajali onoliko koliko i poslednja tišina na liniji fronta – koja se uglavnom protezala kuda i postojeća međuentitetska granica, duga 1.150 kilometara.

I oni koji tog jesenjeg meseca 1995. nisu razumeli zamršene diplomatske tokove koji su se u vezi s podeljenom i ratom zahvaćenom zemljom i bivšom jugoslovenskom republikom odvijali na međunarodnom planu, sedeći u mraku – bez struje, uz sveće i tranzistore priključene na izraubovane akumulatore nabavljene u Jugoslaviji – slutili su intuitivno da se tih dana nešto zaista menja. Da se, nakon više od tri godine pucanja, ipak sluti kraj sukoba. I uz sve slojeve etničkog nepoverenja i uz ubeđenje da svi računi ni tada nisu svedeni do kraja – usled duboko ukorenjenog istorijskog raskoraka koji na ovim prostorima nikada ne iščezava – tog novembra osećalo se da slično osećanje očaja i ushićenja vlada i s druge strane entitetske granice. Mir je bio blizu, čekalo se vreme u kojem će rat biti zaboravljen, a život, verovalo se, nastavljen tamo gde je stao 1991. godine.

Predsednik SNSD-a Milorad Dodik izjavio je da je Dejtonski sporazum obezbedio mir, ali i pokazao aroganciju, netolerantnost, silu i nasilje međunarodnih predstavnika. Prema njegovim rečima, očigledno je da je rušenje Dejtonskog sporazuma bilo zabluda muslimana Bošnjaka u Sarajevu. 

„Dejtonski sporazum je, kako oni kažu, prekinuo rat, ali zaboravljaju da kažu da je za prekidanje rata bilo potrebno uspostaviti novi ustavnopravni politički poredak. Taj poredak, koji je osnova prekida rata, rušen je uporno 30 godina”, istakao je juče Dodik novinarima u Banjaluci.

Ocenio je da je Dejtonski sporazum u velikoj krizi, razoren u mnogim svojim elementima, te napadnut sa svih strana od Ustavnog suda tako što se degradira način odlučivanja u BiH. Mir koji je dogovoren u američkoj vazduhoplovnoj bazi „Rajt-Paterson”, pokraj malog grada Dejtona u Sjedinjenim Državama, došao je nakon iscrpljujućih razgovora koji su svakog časa pretili da dožive kolaps, ali bi se pregovarači iznova vraćali za sto. Ali, posmatrano s distance od tri decenije, čini se da je teško stečeni diplomatski dogovor ipak postignut lakše od spremnosti tri zaraćene strane da strahote rata smeste u odeljak istorije kojem pripadaju. Aveti neisplakanih i neispunjenih računa i danas lebde nad ovim prostorima. Iako je američka diplomatija vešto konstruisala okvir u kojem „nema pobednika i poraženih” i koji trideset godina kasnije ipak dosta uspešno odagnava dublje frustracije – jer zahteva dogovor i konsenzus, izgleda da nijedan sporazum nije mogao da izbriše strahove i traume taložene generacijama. Trideset godina kasnije, narodi u Bosni i Hercegovini još traže način da ponesu teret istorije, dok zemlja ustrojena u Dejtonu – sa svim svojim nedaćama, svađama, zastojima i kompromisima – ipak pokazuje stidljive naznake onoga što se nešto zapadnije karakteriše kao demokratija.

„Republika Srpska nije data na poklon srpskom narodu, pa da mu je sada neko može oduzeti, već su Srbi svoju državu odbranili krvlju”, ocenio je povodom 30 godina „Dejtona” politički analitičar Stevica Deđanski, primetivši da ni Srbija ni Srpska „nisu tražile da se ukine BiH, nasuprot onima koji su ukidali ingerencije RS”.      

Nakon što je 21. novembra parafiran u Dejtonu, Opšti okvirni sporazum za mir – Dejtonski mirovni sporazum, potpisan je tri sedmice kasnije u Parizu. Ovaj međunarodni sporazum zvanično je zaustavio „tragični sukob”, kako je u samom ugovoru okarakterisan trogodišnji rat. Republika Srpska, već utemeljena 9. januara 1992. godine, međunarodno je potvrđena, a BiH ustrojena kao složena zajednica sastavljena od dva entiteta, tri konstitutivna naroda i ostalih. Pravnici, tumačeći ustavna načela funkcionisanja BiH, opisuju je kao konfederalnu zajednicu.

Istoričar Miloš Ković podsetio je da u vreme potpisivanja „Dejtona” stanje u Beogradu i s druge strane Drine nije bilo optimistično. Podsetio je na progon Srba iz Krajine, napade i brojna iskušenja i dodao da su sumorni događaji obeležili taj period za srpski narod, pa je potpis na Dejtonski sporazum doživljavan kao iznuđen.    

„Ipak ljudi su dobili mir, a i najgori mir je bolji od ’najboljeg’ rata. Vratili su se životima. Međutim, protokom vremena shvaćeno je da je Srpska izborila visok stepen slobode i da se nije ginulo uzalud. Jer Srbi su se borili da ostanu u državi u kojoj su živeli vekovima, ali je izboren srpski entitet, krvlju izboren”, zaključio je Ković.  

Ipak, pritisak na Srbe je nastavljen. „Rušenje Dejtona počelo je neposredno posle njegovog potpisivanja. Visoki predstavnik je zamišljen kao neka vrsta kolonijalnog upravnika, a Bonska ovlašćenja dala su mu veliki uticaj. Smenjeni su mnogi, ukinute 83 nadležnosti Republike Srpske. Visoki predstavnik uzeo je za pravo da menja Ustav Srpske i da menja demokratski izabrane predstavnike”, rekao je Ković za RTRS.

Navodi da je od početka bilo jasno da zapadne sile Srpsku doživljavaju kao privremeno rešenje i da srpski narod izgubi slobodu i da bude pretopljen u unitarnu BiH koju srpski narod ne želi.

„Zato je važna mobilizacija, duhovna, kulturna, politička, s obe strane Drine kako bi se Srpska sačuvala. Srećom, danas imamo i Rusiju i Kinu koje podržavaju Srpsku, a takve snage postoje i u Americi. Stvari se menjaju nabolje i potrebno je da budemo mudri i da ostavimo po strani sitne sujete”, zaključio je Ković.