Ренесанса у Будимпешти

ФЕСТИВАЛ СВИХ УМЕТНОСТИ
Двадесет четири прозора украшене палате „Жербо“ на Тргу песника и драмског писца Верешмартија, у срцу престонице, попут каквог џиновског Календара догађаја, означена су одговарајућим датумима и увећаним репродукцијама савремених мађарских сликара. На терасу другог спрата излазе музичари у ренесансним костимима, фанфаре објављују почетак програма тог дана: почиње спектакл представа son et limier, славна посластичарница (управо слави 150. годишњицу постојања) претвара се у баснословни музички инструмент. Свечана музика и светлост плове изнад трга испуњеног разноврсним цвећем, орнаментима, керамиком, дућанима од дрвета, накитом и рукотворинама... изнад големе окићене јелке. Читав простор је у диму и мирисима који се дижу са многобројних пећница, музика и светлост се преливају преко бетлехемске сцене рођења (стручна изведба филмског студија Аладин), мешају се са гласовима глумаца који на позорници певају и играју исте сцене... Читав призор је фасцинантан и сасвим нестваран.

Већ славан будимпештански божићни сајам у овој јубиларној, десетој години (траје више од месец дана) постаје (уз Пролетњи и Јесењи) заводљив зимски фестивал свих уметности, подједнако задовољавајући дух и тело... Високог квалитета у сваком погледу, садржи 150 догађаја, рачуна се да је у њима учествовало преко 600.000 људи из разних крајева земаљског шара.

Тело не лаже

И у 135. годишњици (све саме годишњице!) спајања Буде и Пеште у престоницу, Будимпешта је један од најлепших светских главних градова. У јануару, на залеђеном Дунаву, Матија Хуњади (Корвин) је од племића био позван да ступи на престо. На годишњицу тог историјског чина, важног за духовни и сваки други, успон и развој Мађарске, одговорни званичници, свесни значаја уметности и културе за свакодневни живот и национални идентитет, одлучили су да 2008. меморијалну годину прогласе „Ренесансном годином”, за чије отелотворење су добродошли сви поклоници замисли, без обзира на узраст, пол, подручје живота или националност. Стотине догађаја, различитих изложби и разноврсних подухвата, позоришних представа и филмова, фестивала на отвореним просторима, гастрономски и вински програми, оживљене библиотеке и музички клубови у многим селима и градовима. Нека врста националног програма: Људи постају свесни одређеног начина мишљења, „ренесансни животни стил” се прихвата широм земље. Европа ће бити жива док је ренесанса жива у њеном срцу, и дан када то буде заборављено биће дан у коме ће умрети њена звезда – парафразирамо једног угледника из области културе.

Слике са корица „Програме магазина”, штампаног на енглеском језику, стотинама начина су умножене у покретном мозаику догађаја широм Мађарске и нема намерника који, суочен са духовним постигнућима, не би пожелео „Годину ренесансе” и у својој земљи.

Две поклоњене улазнице за Национални музеј (у часопису који поуздано описује битна места и збивања вредна пажње) обавезују вас да поново посетите здање без чијег унутарњег садржаја није могуће на прави начин схватити богатство живота који га окружује напољу.

У умножени спектакл Трга и „Годину ренесансе”, на овај или онај начин, улази све што човек доживљава у престоници и на разним странама лепе земље, откривајући тако њен дух и енергију.

Најављујући скори снег, сипи киша на светлеће јелке испред луксузних хотела. Чаше светлуцају као украси на јелки, чини се да разнобојне кугле и птице свирају. Киша не престаје да пада у чаше с вином, али се нико не удаљава – људи испод кишобрана с несмањеним задовољством прате рађање бетлехемске звезде у народском позоришном спектаклу са певањем и играњем.

Разноврсност ренесансних облика гледања увећава и изложба „Тело”, коју је већ видело осам милиона људи, од Њујорка и Мексико Ситија, до Амстердама и Прага... Пролазник кроз девет галерија (ВАМ дизајн центар) увршћава вас међу више од 200.000 знатижељника који су у Будимпешти кружили око овог „пренеражавајућег приказа људске анатомије”. Омогућивши им да се на несвакидашњи начин суоче са „лепотом и сложеношћу” властитог организма, „изложба мења поглед посетилаца на себе саме и властито тело”. Зашто ова изложба, заснована на савременим научним спознајама, потврђујући помало овешталу истину да тело не лаже, зашто процеси и тајне људског организма изазивају оволику радозналост гледалаца? Одговор познатог антрополога је једноставан: „Тело је једина ствар коју, ни на час, човек не напушта, од рођења до конца живота.”

У славу Христа

Међутим, бар још један, жешћи разлог, фаталне привлачности можда је чињеница да су свих 200 изложених људских органа (мозак, срце, кости, кожа, лавиринт крвотока и нервног система...) заправо – стварни органи, педантно исецкани и пропуштени кроз најмодернији поступак препарирања, баш као што су и та читава тела (отворена тако да у њима, скроз наскроз, видите све), заправо – стварна људска тела.

Да ли је „метафизичка емоција” коју у посматрачу изазива људско тело које је живело, а сада, на изложби, баца лопту на кош, у месту увежбава фудбалски дриблинг или тениским рекетом погађа невидљиву лоптицу, тек извесно, давно заборављено „ренесансно осећање”?!

А изложба „У славу Христа”, обликована око Ел Грекове слике „Свети Јован Евангелиста, из серије „Апостоладос” (Музеј лепих уметности платно је за ову прилику посудио из мадридског музеја „Прадо”), природно се уклапа у тренутак светковине која се шири у много празничних дана. Као средиште музејске мандале, окружен делима из колекције старих мајстора која досад нису била излагана, пред његовом „Последњом вечером” човека не изненађује податак да је Христ најчешће обликовани лик у историји сликарства.

Поново на Тргу у светлости и звуку. Поноћно поклапање силвестерских казаљки на светском часовнику означава експлозија хиљаде слављеничких усклика праћених безбројним пуцњевима флаша шампањца са обећавајућим звонима , уз све што је претходило и што следи, претвара дочек Нове године под будимпештанским звезданим небом у јединствен доживљај.

И касније, из воза у покрету, видите како се, са Трга кроз будимпештанске улице и мађарску равницу, легендарну пусту, ренесансно расположење преноси на читаву земљу. Баш као у благотворном сну зимске ноћи, док веје снег од Будимпеште до Келебије, сада већ и затворених очију, чујете песму с пуним насловом „Јесте ли икад видели Будимпешту ноћу?” коју изводи музичар на 24 чаше испуњене водом.

Чује се и јединствени Szabados-style carillon Силвије Караси. Истовремено, приближава се носталгични глас незаборављене филмске звезде Каталине Каради: Лаку ноћ, Будимпешто.

Снег веје око воза и у чаше, али свирка не престаје, пахуљице не ремете музички склад.