Живот је велика периферија

УМЕТНИК И ВРЕМЕ
За роман „Комо” Срђан Ваљаревић је недавно добио другу награду „Банк Аустрија литерарис” у Бечу, која се додељује писцима из Источне Европе. У образложењу пише да је то књига „о интелектуалцу из Источне Европе, а суштина ове меланхоличне књиге јесте да је лакше напустити земљу него преболети је”.

Како замишљате интелектуалца из Источне Европе? А како себе у тој улози?

Не занима ме да се бавим Источном Европом, не занимају ме интелектуалци, пишем о ономе што најбоље знам и радим то најбоље што умем. Мене занима живот и то је све. То је моја једина улога, да живим кад сам већ ту и да пишем како ми се пише. На крају, једино ме таква литература и занима, и заиста ми није важно одакле долази. Све заједно је и онако велика периферија, и једино ће појединци чинити занимљивим живот на периферији. Искрено, ја себе не замишљам уопште, нити гледам и мислим у вези са оним што радим или што неко други ради у тим терминима.

И пре више од двадесет година сам био у, тада, Западној Немачкој као млади гастарбајтер стигао из, тада, Југославије. Отишао сам тамо да зарадим нешто новца, и брзо се вратио. И јесте то тачно, и то је тако, наравно, да и сад када сам због књиге био у Бечу, или касније у Лајпцигу, или мало пре тога у Загребу, или у Шведској, био сам писац из Србије. Али то је мене и сада, као и пре двадесетак година, држало пола сата, можда некога тамо мало дуже, али на крају ми је свуда било одлично, јер сам се вратио са нешто мало новца. И добро, имам и пријатеље који тамо живе. Све је то на крају ипак добро испало.

Хоће ли „Комо” добити наставак? Нпр: интелектуалац из Источне Европе, у јеку светске кризе, одлази из постмилошевићевске Србије и показује да је „лакше напустити земљу него преболети је”…

Не знам да ли ће бити наставка те књиге. Нисам ни ову планирао, али испало је да живим од ње већ неколико година, што је одлично. Никада нисам одлазио на дуже из Србије, али накратко јесам, неколико пута је то било на по месец, два, или више. Али никада нисам имао неког разлога да се не вратим. Или да се дуже негде задржим. Што не значи да неће бити разлога и да једнога дана не одем на дуже. То су ипак ствари које не могу да знам. Немам више шта да пребољевам, људи иду за послом, и уколико бих могао негде да пишем на српском, а да живим боље и мирније, отишао бих сигурно. Да скратим, немам никакве планове и не бавим се каријером.

Хоће ли то опет бити нека „зимска прича” – судећи по вашим последњим књигама, да парафразирам једног младог критичара, као да је у Србији вечита зима?

Ипак ми је лакше да прво нешто урадим без неке најаве па да онда причам ако ми се прича, али зима је само годишње доба, и није вечито годишње доба. „Дневник друге зиме” је управо то, за мене је то ведра књига, ма колико садржај можда и био тмуран, и о томе се и ради, о савлађивању тегоба и тмурних ствари ведрином и писањем. И иначе се лако човек навикне да медитира над тмурним стварима, зато их се и треба ослобађати. Излазити из њих. Зато сам и написао ту књигу.

У роману „Комо”, јунак-писац се обрео на језеру Комо да би у вили фондације Рокфелер остварио свој књижевни „пројекат”. Уместо тога он пије, проводи се, шета. Изгледа да је писање о писању, главни адут постмодерне, за вас део књижевне интиме и својеврсни табу? Зашто?

Написао сам истиниту причу, тако је било тада и с тим је готово. Сада више не пијем, другачије се и проводим и шетам. Тако да ни писање више није исто, сада само пишем и више ништа и не покушавам. Променило се доста тога. Нема никаквих тајни и табуа. Писање је начин живота и све је ту и интимно али и можеш поделити с било ким. Са сваким.

Ваше књиге не пате од „вишка”, већ пре „мањка” историје? У „Зимском дневнику” и гласови других људи и жена, махом „изгубљене генерације”, говоре о својим малим животима, као да око њих није распад, деструкција вредности?

Све су то нечији животи, мој, Ваш, и сви они имају своју добру страну, радост, ведрину, и ону другу страну, бриге и тегобе и невоље. И неки други људи су причали о свом животу у тој књизи и ја сам их записивао, а ја сам причао о свом. Једино су те мале ствари значајне. Оне остају. И све је то на крају један једини живот. То је моје виђење ствари. А распад и деструкција вредности су ту одувек, а онда се јављају нове ствари, и увек нова узбуђења. Све је то сакривено, и то и јесте смисао ствари, писања или живота, и чиме год се човек бавио, откривати нова узбуђења. А то је увек сакривено.

По чему ви данас памтите деведесете, објективно? По чему се ово данашње време у Србији разликује од претходне деценије?Која је промена најбитнија или највидљивија?

То да се све променило а ништа се није променило. И то да ће се све увек мењати и увек ће бити људи који су против промена и којима то неће одговарати. То је највидљивије. Жаљење за прошлошћу, и за судбином, или претерано хваљење старих ствари и прошлог времена. То је видљиво, као и то што се тешко прихватају ствари које не разумеш. А то је ипак битна ствар, која се тешко мења, да прихватиш и оно што не разумеш.

Сада смо закорачили у транзицију, али ваш „Дневник друге зиме” ту реч, нити то стање не признаје...

Мој живот није зависио од друштва, него од мене. И све је и било до мене. И оно ружно и оно добро. Тако је и сада. Ако је транзиција бржа или спорија промена друштва, ја сигурно не могу на то да утичем.

У „Зимском дневнику” постоји сцена у којој један „пауперизовани” грађанин чита новине крај контејнера – јер, иронично примећује приповедач, информацијама је баш ту и место – на ђубришту? Је ли то и ваш став?

Све што је у новинама, свака информација, све то има везе са новцем и наравно да нема важност. Економске кризе, похлепе и ратови, катастрофе и спектакли, фестивали и представе, рекламе и огласи, венчања и разводи, све је на продају. Па наравно да све то завршава у контејнеру.

Без медија и без јавности, свет би, вероватно, био много гори. Али, знате ли иједног писца који би данас, као својевремено, култни амерички писац Пинчон, побегао кроз прозор од насртљивог новинара и заждио аутом 300 километара на југ, све до Мексика...

Нико то не зна какав би свет био без медија и без јавности. Али и јавност није само за јавне и видљиве, него и за непримећене или неприхваћене, и одбачене или заборављене или за анонимне, или за слабе и незаштићене, јавност је за све. Тако би требало да буде. А на жалост, тако није. Јавност је само служба већ постојећег стања ствари.

Јесте ли икад били у искушењу да једног дана нестанете из јавног живота, као Пинчон?

Никад нисам био у таквом искушењу, прихватио сам ствари какве јесу. Неко време ћу сигурно провести овако. Наплаћујем књиге, покушавам да живим од тога. Кад ми буде било доста тога, биће готово, одох у заборав. И то је све.

Усамљеност је ваша омиљена тема, модус вивенди вашег јунака. Које су њене предности?

Усамљеност је предивна ако можеш да је поднесеш. Ако не можеш, ту је брак и породица, ту су деца и аутомобил, пас и викендица, летовања и ресторани. И то је ваљда неко решење. Али мени је за сада добро овако.

Божо Копривица је летос прозвао писце због ћутања, и нереаговања на „све што нам се дешава”. Да ли је ћутање писаца „грех”?

Не дешавају се свима нама исте ствари. И не гледамо сви исто на ствари које се дешавају. Ни не живимо исте животе и нису нам ни одговори исти на све што се дешава. За много тога ја и не знам разлог. Ја могу да причам о ономе што се мени дешава и о ономе што видим. Мада не знам што бих причао о томе, када могу да пишем оно што ме занима.

У извесном смислу, ваш јунак-самотњак, делује као да је из неког ријалити шоуа – пратимо га из минута у минут, у „директном преносу”. По чему се уопште ваши јунаци разликују од „ријалити” јунака, осим по вишку размишљања и мањку „јавног” секса?

Треба људима који још увек читају неко ко пише, да би пратили такве јунаке из минута у минут. Ту је једина разлика. И ја онда дајем и какво-такво размишљање и какву-такву емоцију. И то после некоме нешто значи, а некоме ништа не значи. То је у реду.

„Мислим да сам дрипац”, закључили сте у аутобиографској песми „Клинч”. Тог „дрипца” на сајту Popbox најавили су као „Џејмса Дина српске прозе”. Због чега, шта мислите?

Тешко да могу на то да одговорим. То је једна од првих ствари коју сам написао, тако сам се представио и почео са писањем и то је ипак било давно али могуће је да се није много тога променило. Ипак, мислим да сам сад више учтив, него што сам дрипац. И у хрватским новинама су недавно тако написали. Ставили су тај наслов „Џејмс Дин српске прозе”. Не могу то да објасним, требао им је ваљда неки наслов. Не могу тиме ни да се бавим. Нека буде да је због џемпера...

-----------------------------------------------------------

Миц по миц, прича

На сајту Stane’s island неко је записао: „Ух, како пише овај Срђан Ваљаревић. Живи сам. Не ради ништа. Шета. Лечи болесне ноге и састави причу тако ни из чега, од безначајних ствари. А опет све то некако испадне занимљиво. Никад ми не би пало на памет да од тога може да испадне књига, а ето њему успева. Понека прича, понеко запажање, музика коју слуша, људи које среће случајно и шта се види с његовог прозора, и миц по миц састави ти целу слику, причу потресну и дубоку...”

Стварно, како вам то „миц по миц”, успева?

А шта ми то успева? Целог живота терам као магарац по своме и не успева ми много тога, али и не могу да се жалим. И тако ће бити и даље, очигледно.

Весна Рогановић

-----------------------------------------------------------

Клинч

Зовем се Срђан Ваљаревић
рођен сам 16. 7. 1967. Београд
имам мале шаке и дебеле усне
имам хиљаду долара
зарађених у машинбраварској радионици
читам Шервуда Андерсона и веома сам лош
удварач
не студирам ништа
не говорим разговетно
волим фломастере
волим кад женско носи мушку кошуљу
волим Патагонију
волим пуњене паприке
мислим да сам дрипац.

Клинч II

За почетак, не бих да се правимважан,
као дете
родитељи ме нису облачили у морнарско одело.
Отац није пушио лулу. Мајка је,
обично недељом увече,
ходала ходником стана не петом спрату
стамбене зграде
са пластичним виклерима у коси.
Сестра је са удварачем стајала у улазу
зграде.
Нисам учио латински језик, нисам био
талентован за цртање,
одувек неправилно изговарам неке речи
матерњег језика.
Нисам учио биологију, физику, хемију,
математику.
Светску историју само познавао површно.
Читао сам само оно што ме не би заморило
у првих тридесетак редова.
Филозофију нисам познавао уопште. Нисам
научио ни шах да играм.
Хтео сам да кажем,
да сам и такав био одушевљен сопственом
руком на хартији,
да чак и ја могу да пишем и да ми то буде
важно.
Дао сам, од некуд, себи право на то.
Па чак и да то назовем радом.
И сад, док ми зелена гусеница прелази преко
зглоба леве руке, не прекидам ово што бих
да отпевам
хемијском оловком у три прста десне шаке.
То зовем радом.
Знам колико сам у свему крт, танак,
ломљив.
Сопствена замућеност ме је натерала да
кроз испружену руку
по хартији поређам слова преко којих као
цевком из баре
могу да дишем, хватам ваздух.
И тек онда, почео сам да учим.
Танким врховима прстију
почео сам да певам
и осетио да је то једва видљиво:
пуцкају ми ножни зглобови, колена, лакат,
вратни пршљен и рамена
кад се протегнем:
све то ипак вреди.

(Из књиге Срђана Ваљаревића „Џо Фрејзер и 
49 (+24) песама”, Самиздат Б 92, Београд, 2006.)