Život je velika periferija

UMETNIK I VREME
Za roman „Komo” Srđan Valjarević je nedavno dobio drugu nagradu „Bank Austrija literaris” u Beču, koja se dodeljuje piscima iz Istočne Evrope. U obrazloženju piše da je to knjiga „o intelektualcu iz Istočne Evrope, a suština ove melanholične knjige jeste da je lakše napustiti zemlju nego preboleti je”.

Kako zamišljate intelektualca iz Istočne Evrope? A kako sebe u toj ulozi?

Ne zanima me da se bavim Istočnom Evropom, ne zanimaju me intelektualci, pišem o onome što najbolje znam i radim to najbolje što umem. Mene zanima život i to je sve. To je moja jedina uloga, da živim kad sam već tu i da pišem kako mi se piše. Na kraju, jedino me takva literatura i zanima, i zaista mi nije važno odakle dolazi. Sve zajedno je i onako velika periferija, i jedino će pojedinci činiti zanimljivim život na periferiji. Iskreno, ja sebe ne zamišljam uopšte, niti gledam i mislim u vezi sa onim što radim ili što neko drugi radi u tim terminima.

I pre više od dvadeset godina sam bio u, tada, Zapadnoj Nemačkoj kao mladi gastarbajter stigao iz, tada, Jugoslavije. Otišao sam tamo da zaradim nešto novca, i brzo se vratio. I jeste to tačno, i to je tako, naravno, da i sad kada sam zbog knjige bio u Beču, ili kasnije u Lajpcigu, ili malo pre toga u Zagrebu, ili u Švedskoj, bio sam pisac iz Srbije. Ali to je mene i sada, kao i pre dvadesetak godina, držalo pola sata, možda nekoga tamo malo duže, ali na kraju mi je svuda bilo odlično, jer sam se vratio sa nešto malo novca. I dobro, imam i prijatelje koji tamo žive. Sve je to na kraju ipak dobro ispalo.

Hoće li „Komo” dobiti nastavak? Npr: intelektualac iz Istočne Evrope, u jeku svetske krize, odlazi iz postmiloševićevske Srbije i pokazuje da je „lakše napustiti zemlju nego preboleti je”…

Ne znam da li će biti nastavka te knjige. Nisam ni ovu planirao, ali ispalo je da živim od nje već nekoliko godina, što je odlično. Nikada nisam odlazio na duže iz Srbije, ali nakratko jesam, nekoliko puta je to bilo na po mesec, dva, ili više. Ali nikada nisam imao nekog razloga da se ne vratim. Ili da se duže negde zadržim. Što ne znači da neće biti razloga i da jednoga dana ne odem na duže. To su ipak stvari koje ne mogu da znam. Nemam više šta da preboljevam, ljudi idu za poslom, i ukoliko bih mogao negde da pišem na srpskom, a da živim bolje i mirnije, otišao bih sigurno. Da skratim, nemam nikakve planove i ne bavim se karijerom.

Hoće li to opet biti neka „zimska priča” – sudeći po vašim poslednjim knjigama, da parafraziram jednog mladog kritičara, kao da je u Srbiji večita zima?

Ipak mi je lakše da prvo nešto uradim bez neke najave pa da onda pričam ako mi se priča, ali zima je samo godišnje doba, i nije večito godišnje doba. „Dnevnik druge zime” je upravo to, za mene je to vedra knjiga, ma koliko sadržaj možda i bio tmuran, i o tome se i radi, o savlađivanju tegoba i tmurnih stvari vedrinom i pisanjem. I inače se lako čovek navikne da meditira nad tmurnim stvarima, zato ih se i treba oslobađati. Izlaziti iz njih. Zato sam i napisao tu knjigu.

U romanu „Komo”, junak-pisac se obreo na jezeru Komo da bi u vili fondacije Rokfeler ostvario svoj književni „projekat”. Umesto toga on pije, provodi se, šeta. Izgleda da je pisanje o pisanju, glavni adut postmoderne, za vas deo književne intime i svojevrsni tabu? Zašto?

Napisao sam istinitu priču, tako je bilo tada i s tim je gotovo. Sada više ne pijem, drugačije se i provodim i šetam. Tako da ni pisanje više nije isto, sada samo pišem i više ništa i ne pokušavam. Promenilo se dosta toga. Nema nikakvih tajni i tabua. Pisanje je način života i sve je tu i intimno ali i možeš podeliti s bilo kim. Sa svakim.

Vaše knjige ne pate od „viška”, već pre „manjka” istorije? U „Zimskom dnevniku” i glasovi drugih ljudi i žena, mahom „izgubljene generacije”, govore o svojim malim životima, kao da oko njih nije raspad, destrukcija vrednosti?

Sve su to nečiji životi, moj, Vaš, i svi oni imaju svoju dobru stranu, radost, vedrinu, i onu drugu stranu, brige i tegobe i nevolje. I neki drugi ljudi su pričali o svom životu u toj knjizi i ja sam ih zapisivao, a ja sam pričao o svom. Jedino su te male stvari značajne. One ostaju. I sve je to na kraju jedan jedini život. To je moje viđenje stvari. A raspad i destrukcija vrednosti su tu oduvek, a onda se javljaju nove stvari, i uvek nova uzbuđenja. Sve je to sakriveno, i to i jeste smisao stvari, pisanja ili života, i čime god se čovek bavio, otkrivati nova uzbuđenja. A to je uvek sakriveno.

Po čemu vi danas pamtite devedesete, objektivno? Po čemu se ovo današnje vreme u Srbiji razlikuje od prethodne decenije?Koja je promena najbitnija ili najvidljivija?

To da se sve promenilo a ništa se nije promenilo. I to da će se sve uvek menjati i uvek će biti ljudi koji su protiv promena i kojima to neće odgovarati. To je najvidljivije. Žaljenje za prošlošću, i za sudbinom, ili preterano hvaljenje starih stvari i prošlog vremena. To je vidljivo, kao i to što se teško prihvataju stvari koje ne razumeš. A to je ipak bitna stvar, koja se teško menja, da prihvatiš i ono što ne razumeš.

Sada smo zakoračili u tranziciju, ali vaš „Dnevnik druge zime” tu reč, niti to stanje ne priznaje...

Moj život nije zavisio od društva, nego od mene. I sve je i bilo do mene. I ono ružno i ono dobro. Tako je i sada. Ako je tranzicija brža ili sporija promena društva, ja sigurno ne mogu na to da utičem.

U „Zimskom dnevniku” postoji scena u kojoj jedan „pauperizovani” građanin čita novine kraj kontejnera – jer, ironično primećuje pripovedač, informacijama je baš tu i mesto – na đubrištu? Je li to i vaš stav?

Sve što je u novinama, svaka informacija, sve to ima veze sa novcem i naravno da nema važnost. Ekonomske krize, pohlepe i ratovi, katastrofe i spektakli, festivali i predstave, reklame i oglasi, venčanja i razvodi, sve je na prodaju. Pa naravno da sve to završava u kontejneru.

Bez medija i bez javnosti, svet bi, verovatno, bio mnogo gori. Ali, znate li ijednog pisca koji bi danas, kao svojevremeno, kultni američki pisac Pinčon, pobegao kroz prozor od nasrtljivog novinara i zaždio autom 300 kilometara na jug, sve do Meksika...

Niko to ne zna kakav bi svet bio bez medija i bez javnosti. Ali i javnost nije samo za javne i vidljive, nego i za neprimećene ili neprihvaćene, i odbačene ili zaboravljene ili za anonimne, ili za slabe i nezaštićene, javnost je za sve. Tako bi trebalo da bude. A na žalost, tako nije. Javnost je samo služba već postojećeg stanja stvari.

Jeste li ikad bili u iskušenju da jednog dana nestanete iz javnog života, kao Pinčon?

Nikad nisam bio u takvom iskušenju, prihvatio sam stvari kakve jesu. Neko vreme ću sigurno provesti ovako. Naplaćujem knjige, pokušavam da živim od toga. Kad mi bude bilo dosta toga, biće gotovo, odoh u zaborav. I to je sve.

Usamljenost je vaša omiljena tema, modus vivendi vašeg junaka. Koje su njene prednosti?

Usamljenost je predivna ako možeš da je podneseš. Ako ne možeš, tu je brak i porodica, tu su deca i automobil, pas i vikendica, letovanja i restorani. I to je valjda neko rešenje. Ali meni je za sada dobro ovako.

Božo Koprivica je letos prozvao pisce zbog ćutanja, i nereagovanja na „sve što nam se dešava”. Da li je ćutanje pisaca „greh”?

Ne dešavaju se svima nama iste stvari. I ne gledamo svi isto na stvari koje se dešavaju. Ni ne živimo iste živote i nisu nam ni odgovori isti na sve što se dešava. Za mnogo toga ja i ne znam razlog. Ja mogu da pričam o onome što se meni dešava i o onome što vidim. Mada ne znam što bih pričao o tome, kada mogu da pišem ono što me zanima.

U izvesnom smislu, vaš junak-samotnjak, deluje kao da je iz nekog rijaliti šoua – pratimo ga iz minuta u minut, u „direktnom prenosu”. Po čemu se uopšte vaši junaci razlikuju od „rijaliti” junaka, osim po višku razmišljanja i manjku „javnog” seksa?

Treba ljudima koji još uvek čitaju neko ko piše, da bi pratili takve junake iz minuta u minut. Tu je jedina razlika. I ja onda dajem i kakvo-takvo razmišljanje i kakvu-takvu emociju. I to posle nekome nešto znači, a nekome ništa ne znači. To je u redu.

„Mislim da sam dripac”, zaključili ste u autobiografskoj pesmi „Klinč”. Tog „dripca” na sajtu Popbox najavili su kao „Džejmsa Dina srpske proze”. Zbog čega, šta mislite?

Teško da mogu na to da odgovorim. To je jedna od prvih stvari koju sam napisao, tako sam se predstavio i počeo sa pisanjem i to je ipak bilo davno ali moguće je da se nije mnogo toga promenilo. Ipak, mislim da sam sad više učtiv, nego što sam dripac. I u hrvatskim novinama su nedavno tako napisali. Stavili su taj naslov „Džejms Din srpske proze”. Ne mogu to da objasnim, trebao im je valjda neki naslov. Ne mogu time ni da se bavim. Neka bude da je zbog džempera...

-----------------------------------------------------------

Mic po mic, priča

Na sajtu Stane’s island neko je zapisao: „Uh, kako piše ovaj Srđan Valjarević. Živi sam. Ne radi ništa. Šeta. Leči bolesne noge i sastavi priču tako ni iz čega, od beznačajnih stvari. A opet sve to nekako ispadne zanimljivo. Nikad mi ne bi palo na pamet da od toga može da ispadne knjiga, a eto njemu uspeva. Poneka priča, poneko zapažanje, muzika koju sluša, ljudi koje sreće slučajno i šta se vidi s njegovog prozora, i mic po mic sastavi ti celu sliku, priču potresnu i duboku...”

Stvarno, kako vam to „mic po mic”, uspeva?

A šta mi to uspeva? Celog života teram kao magarac po svome i ne uspeva mi mnogo toga, ali i ne mogu da se žalim. I tako će biti i dalje, očigledno.

Vesna Roganović

-----------------------------------------------------------

Klinč

Zovem se Srđan Valjarević
rođen sam 16. 7. 1967. Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinbravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona i veoma sam loš
udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac.

Klinč II

Za početak, ne bih da se pravimvažan,
kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je,
obično nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana ne petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu
zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju samo poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo
u prvih tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude
važno.
Dao sam, od nekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak,
lomljiv.
Sopstvena zamućenost me je naterala da
kroz ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh.
I tek onda, počeo sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju
počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.

(Iz knjige Srđana Valjarevića „Džo Frejzer i 
49 (+24) pesama”, Samizdat B 92, Beograd, 2006.)