Договори који се не поштују

Горан Брадић*

О преговорима у Бриселу о нормализацији односа Београда и Приштине познати су готово сви детаљи. Два главна споразума са бројним анексима, пуно тема и области, уз чију помоћ је требало решити политичка, економска, енергетска, административна и бројна друга питања – све усаглашено, парафирано, оверено чак и од стране ЕУ, али се не примењује, тј. имплементација у реалном животу је можда још тежа него што су били сами преговори – што најбоље знају највиши државни функционери Србије, али и представници на нижем политичком и техничком нивоу. Репрезентанти косовских Албанаца су се, и раније и сада, понашали као да седе за шведским столом, узимали су само оно што им се свиђа. Тек понеки горки колач, попут формирања Заједнице српских општина, који је требало да „прогутају”, нису хтели ни да окусе.

Наша страна је, у доброј вери и намери, ушла у преговоре, настојећи првенствено да обезбеди елементарне услове за пристојан живот српског народа у јужној покрајини, који је све само не лагодан и нормалан. Због неприхватања обавеза, опструкције одредби споразума, прогона и шиканирања српског живља, албанска страна никада није сносила иоле озбиљније последице. Вербалне осуде САД и неколико моћнијих чланица ЕУ, позиви на уздржаност обе стране и сличне фразе… били су више охрабрење него претња или казна за Приштину.

У Вашингтону је септембра 2020. године организовано потписивања два документа. Главни посредник – тадашњи, али и актуелни председник САД Доналд Трамп – ставио је свој потпис на два, док су председник Александар Вучић и тадашњи председник владе привремених институција Приштине Авдулах Хоти потписали по један папир о „економској нормализацији”. Детаљи тих докумената су такође познати јавности, при чему је неспорно да су домаћини за сваког потписника припремили мешавину првенствено економско-финансијских, енергетских, али и других „шаргарепа”, чији је фокус био стављен на бизнис и саобраћај, приближавање и стварање поверења између две стране, базираног на могућности добијања повољних финансијских кредита и инвестиција америчких банака и компанија, изградњи саобраћајне инфраструктуре… Познато је, и у овом случају, да нико није 100 одсто испунио елементе са укоричених докумената.

Амерички председник се, уз помоћ свог високо рангираног дипломате Ричарда Гренела, потрудио у карактеристичном америчком стилу да са оном дозом удубљивања у проблем, колико се чини неопходним, постигне брз и импресиван резултат, како би се реафирмисао добро познат став да америчка дипломатија увек има и „штап”, ако не на столу, онда свакако испод стола, да би поентирала и спровела своје циљеве. Након окончања првог мандата председника Трампа поменуте документе је већим делом прекрила административна прашина.  

У Охриду је у фебруару 2023. године на сто стављен нови споразум, тзв. француско-немачки план, на који нисмо ставили потпис, а за који међународни фактори покушавају да нас убеде да је обавезујући, јер смо га „прочитали и усмено прихватили”, иако је председник Александар Вучић одмах изразио резерве, или преведено са дипломатског језика, одбили смо да признамо независност Косова, нити de facto нити de iure, као и њихово чланство у ОУН. Није, наравно, први пут да се један исти документ чита и тумачи онако како појединим актерима одговара.

Да ли смо и када пропустили шансу да решимо косовски чвор? Да ли је моменат био током деведесетих или је то могло да се реши непосредно после 5. октобра 2000. године, као датума који је означио прелазак на демократски систем? Или се требало борити за „територијално разграничење”? Догађаји су свакако показали да проблем није био наводни недостатак демократије у Србији. Резултат и циљ преговора су давно зацртани – отети део територије од Србије кроз квазипреговоре и споразуме, натерати Београд да прихвати неприхватљиво, оно са чим ниједна суверене држава не може да сагласи, сем уз употребу грубе силе, што смо такође искусили. Вероватно ниједна од држава укључених у покушај сецесије и комадања Србије није рачунала да ће се наша земаља и руководство толико истрајно, дуго и жилаво борити – политички, војно, дипломатски – али они који су прекршили међународно право и погазили Повељу ОУН никада неће јавно ни признати своју грешку. Да је „државност” Косова спорна, доказује управо чињеница да пет држава ЕУ, неколико такође великих држава (Русија, Кина, Индонезија, Иран…) и већина чланица ОУН не признају једнострано проглашену независност.

Јавни, тајни, дискретни преговори…

Иако је статус јужне српске покрајине, према жељи и интенцијама западних фактора, требало да буде решен после преговора у Бечу (2006–2007) године, прихватањем/наметањем Ахтисаријевог плана о надзираној независности, односно потоњим једностраним проглашењем независности Косова, то се није десило. На територији војно неутралне Аустрије, не само у Бечу, у више наврата су организовани формални и неформални билатерални или регионални састанци (Форум Вахау, Форум Алпбах – називи добијени по месту одржавања), на којима су се сусретали највиши функционери из Београда и Приштине. За неке би се могло рећи да су били тајни или максимално дискретни, док су други били под светлом рефлектора. Међутим, ни велики труд домаћина, који су желели да такви састанци добију епитет „историјски”, а ни кулисе – попут монументалног самостана из 11. века у Вахау (Доња Аустрија), нити алпска клима у Алпбаху (Тирол) – нису помогли да се дође до значајнијег помака и конкретних решења.

Још једна, војно неутрална држава, Швајцарска, понудила је своје добре услуге. Обе земље су деценијама у прошлости, током хладног рата, али и касније, као што је познато, биле места на којима су повремено постигнути дипломатски успеси у решавању спорова између различитих држава или се то бар тако презентовало. Женева је у мају 2021. године била домаћин сусрета тадашњег председника САД Џозефа Бајдена и руског председника Владимира Путина, пре него што је отпочео оружани конфликт у Украјини. И други швајцарски градови (Конференција о обнови Украјине у Лугану, Конференција о разминирању у Лозани, па Мировни самит о Украјини у Биргенштоку) били су током последње четири године центри у којима су дипломате покушале да утишају звекет оружја и окончају велики ратни сукоб у Европи.

Оно што је широј јавности до сада било непознато јесте и да је Солотурн, сликовита варошица у близини Берна, последњих година био домаћин окупљања различитих представника Београда и Приштине, те су „радионице” добиле назив „Солотурнски процес”. Министарство иностраних послова (МИП) Швајцарске 2–3 пута годишње позива по десетак представника власти, опозиције, парламената, невладиног сектора и/или медија из Београда и Приштине у Солотурн, где се без присуства медија и притиска јавности организују викенд-дружења, са циљем да се, поред успостављања и неговања личних контаката, приближе ставови, размене идеје, дефинишу теме и задаци од заједничког интереса, како би се постигао одређен напредак у нормализацији односа. Оперативно скупове воде шеф и заменик једног од важнијих сектора МИП-а Швајцарске, уз повремено учешће и колега из Брисела. Добра жеља домаћина, врло пријатан и опуштен амбијент, нису међутим гаранција успеха, као што се то већ показало. После сваког конфликта и успостављања мира неопходно је да прође време да се залече ране, успоставе стабилност и поверење, постигне правда за жртве… а такви процеси су дуготрајни, тако да швајцарске дипломате демонстрирају упорност и истрајност.

До супстанцијалног помака није дошло, али је свакако боље да се разговара, па макар и уз некад повишене тонове, остваре лични контакти, постигне бар делимична толеранција, уважавање и поверење на различитим нивоима. Састанци у оквиру Солотурнског процеса одржани су пар пута и у Турској, Италији… дипломатске активности се настављају.

Поред борбе за очување дипломатског престижа и јачање позиција „доброг домаћина” или „мостоградитеља” – како аустријске и швајцарске колеге презентују своје земље као најбољу кулису за преговоре о војним, политичким и другим темама између сукобљених страна – постоји још пар важних елемената. Аустрија је у нашем региону кроз историју била и остала економски, раније политички и војно, врло присутна. Један је од водећих инвеститора, „адвокат” и држава ЕУ која заговара и подржава приступ земаља југоисточне Европе у унију. Швајцарска није чланица ЕУ, а из географских и неких других разлога званични Берн у свом спољнополитичком и економском фокусу мање је оријентисан на западни Балкан него Беч. Али за обе земље је карактеристична једна ствар – присуство великог броја припадника етничких заједница са простора бивше Југославије. Срби су у Аустрији једна од најдоминантнијих страних заједница, док у Швајцарској Албанци са Косова и Метохије представљају значајан етнички корпус у односу на друге групе са простора бивше СФРЈ. Обе државе имају своје војнике у оквиру Кфора у нашој јужној покрајини. То је додатни разлог што су и Швајцарска и Аустрија заинтересоване за успостављање и очување стабилности, јачање међусобне сарадње на западном Балкану, избегавање тензија… како се негативна ситуација, ако до ње дође, не би преносила и реметила мирну атмосферу и стабилност „алпских република”, како медији понекад крсте постојбину „Моцарт-кугли” и „земљу сирева и чоколаде”.

Како решити ребус?

Иако су разматране, бар формално, различите опције и модели за решавање статуса Косова (Јужни Тирол, Оландска острва, Хонг Конг…), велике силе, при чему се то у овом случају односи на западне факторе моћи, одлучиле су се за лакшу, али ризичнију варијанту – направиле су врло опасан преседан, уместо креативности и стварања неког новог модела, који би у значајној мери уважио легитимне интересе Србије и тиме спречио да отварање Пандорине кутије изазове хаос. За креаторе „независног Косова” - то је „посебан случај” (sui generis), а колико су погрешили – видимо управо на селективном коришћењу и позивању на принцип потпуног поштовања територијалног интегритета и суверенитета (случај Украјине).  

Сваки сукоб има своју генезу, околности и актере, те нема идентичних случајева. Био то подељени Кипар, сецесије делова држава на афричком континенту, нерешена територијална питања на простору бившег Совјетског Савеза… Али управо сва та искуства других држава могу бити и јесу драгоцен показатељ и за нас. Азербејџан је након пар деценија искористио прилику да успостави суверенитет над целом територијом, иако још нису решени сви детаљи око Нагорно Карабаха. Израел, који са малом популацијом у односу на суседе, али снажном економијом, а пре свега моћном и добро обученом војском, те изузетно јаким савезништвом са САД, доследно и ефикасно брани своје интересе. Кина не прихвата независност Тајвана, који је као острво чак и физички одвојено, али има снажне економске везе са матицом... 

Које су лекције из борбе за очување Косова и Метохије? Свакако су на нашем примеру поуке извукле Русија и Кина, као и неке друге државе. Дипломатска служба Југославије и Србије имала је своје успоне и падове, имамо дугу историју и традицију, а у будућности морамо још више да искористимо постојеће и створимо нове ресурсе, наставимо са јачањем економије, војске и демографије, правовремено прибављамо валидне информације, креирамо добре анализе, предвидимо след дешавања и, свакако, да за наше интересе придобијемо снажне савезнике, на чему се интензивно и ради. Са циљем, када се укаже прилика, да се дефинитивно реши наше питање свих питања и услов свих услова.

*координатор у МСП, претходни

 амбасадор Републике Србије у Швајцарској