И реч победа је женског рода

Нови Сад – Један студентски дом у Новом Саду носи име Кларе Фејеш, младе кикиндске комунисткиње која у освит Другог светског рата постаје студенткиња медицине у Београду, а по позиву партије одмах се одазива покрету отпора и одлази у илегалу у Велики Бечкерек. Oдатле се у јесен 1941. пребацује у Бачку, где бива једна најистакнутијих илегалки. Ради на успостављању веза, обнављању организација, растурању пропагандног материјала и превођењу – сем српског, мађарског и немачког језика, знала је и француски и руски. Њен млади живот окончан је у 23. години, уз узвик „Не дамо се живи”.

Те њене речи сада стоје на једном зиду музејског простора у Новом Саду (Дунавска 37) у оквиру изложбе „Победа је женског рода”, која говори о женама Војводине у борби против фашизма, али и на савремени начин даје поглед на тај период женске еманципације, борбе за равноправност и глас. Жене тог времена – како их је ауторски тим изложбе изузетно детаљно, хронолошки и тематски, представио поводом обележавања осам деценија од победе над фашизмом – биле су боркиње, револуционарке, антифашисткиње, али и домаћице, илегалке, болничарке, базаџијке, диверзанткиње, затворенице, агитаторке, студенткиње, курирке, мајке, песникиње...

Ту је и прича о Клари Фејеш, која је као специјална курирка Светозара Марковића Тозе и војвођанских комуниста држала главну везу између врбаске базе „Центар” и Новог Сада и успешно се кретала по Бачкој, увек с малом збирком Пушкинове поезије уз себе. Познаваоци су је описивали као веома смелу, сугестивну, причљиву и живахну.

– Пошто је за њом била издата потерница, агенти мађарске полиције су је пратили и тако дошли до базе у Бачкој Паланци, где се скривала с двојицом другова док су били на задатку осигуравања преласка групе партизана из Бачке у Срем. Кућа је опкољена 12. новембра 1943. године, наступила је борба до последњег метка, а затим је Клара уз повик „Не дамо се живи!” бацила бомбу и тако погинула са двојицом другова – детаљ је са изложбе кустоског тима који чине Кристина Менеши, др Сања Којић Младенов, др Александар Хорват и Војислав Мартинов.

Осим у војвођанској равници, партизански одреди су формирани и на Фрушкој гори, а у њих су такође улазиле жене, најпре као болничарке, које су у шумама – како приказује једна фотографија, обучаване да помогну рањеницима. Након двадесетак дана курса, како је на вођењу кроз изложбу публици објаснио др Хорват, оне би биле спреме да пруже прву помоћ рањеном борцу. Њихов задатак био је и да на носилима изнесу рањеника. Партизанско носило приказано на изложби има ћилим који је био део девојачке спреме Љубице Јовелић из села Мартинаца у Срему. Девојке су такође искувавале одећу партизана, што је било важно јер је последица вашљивости био смртоносни тифус.

Жене су 1941, према речима др Хорвата, позване да масовно приступе војним јединицама, с оружјем у руци, заједно с мушкарцима, што они у почетку нису прихватали. Због утицаја партије тај проблем је превазиђен, али су се онда појавили други. Борци су одбијали да жене добијају чинове, заправо да им наређују. Ипак, од 1943. пређена је и та препрека и након рата у Војводини је 350 партизанки имало чинове официра и подофицира.

Изложбу је приредио Музеј Војводине у сарадњи с Музејом савремене уметности Војводине. Настала је у истраживању Одељења савремене историје Музеја Војводине и заснована је на бројним артефактима који се чувају у његовим фондовима. Допринос изложби дале су и друге музејске установе, Библиотека Матице српске, као и Радио-телевизија Војводине, а помогла су је и приватна лица, отворивши породичне колекције које се односе на животе појединих антифашисткиња.

Изложени су историјски предмети, документа, уметнички радови и личне биографије. Изнети су различити аспекти женског ангажмана у борби против фашизма, а посебан искорак ове изложбе историјског карактера је укључивање радова савремених уметница: Милице Томић, Милице Дукић, Милице Ракић и Јелене Јуреша, које су инспирацију тражиле и у делима својих храбрих претходница из Другог светског рата.