Медијски рикошет лажних вести

На америчкој политичкој и медијској сцени постоји фраза „character assassination”. Чини се да добро описује шта је био циљ оних који су ових дана пласирали, објавили и ширили текстове о „сафарију у Сарајеву”, у којима се спомиње председник Вучић. Убиство перцепције особе у јавном простору је, укратко, покушај да се оштети углед појединца непоштеним или нелегалним средствима. Најчешће се реализује ширењем гласина, манипулисањем чињеницама или изношењем лажних оптужби како би се створила негативна јавна перцепција о мети. Циљ објављивања и преношења текста о „сафарију у Сарајеву” је „character assassination” председника Србије Александра Вучића урушавањем његовог међународног кредибилитета у намерно бираном тренутку, јер реч је о клевети од пре 30 година, и то за врло специфичну циљну публику. Додатни ефекти овог медијско-политичког скандала су колатерална корист противника садашње српске администрације.

Врло је индикативно што су текстове, на основу вести да је Домагој Маргетић, бивши истраживачки новинар из Хрватске, поднео тужбу против председника Вучића италијанској судској инстанци, пренели утицајни, одраније упитно колико и кредибилни, британски и немачки медији, као и кога су прихватили као поуздан извор. Средином октобра ове године Би-Би-Си је објавио текст у којем се тврди да је „сам Би-Би-Си починио серију кршења правила емитовања тиме што није обелоданио да је наратор његовог документарног филма о Гази „How to Survive a Warzone”, емитованог у фебруару, син званичника Хамаса и закључио да је филм „материјално обмањујући”. Надлежно регулаторно телу у Великој Британији наредило је Би-Би-Сију да се извини публици, што је први пут од далеке 2009. године. „Гардијан” и „Телеграф”, управо два медија која су ових дана потенцирала лаж о улози председника Вучића у „сафарију у Сарајеву”, споменути филм о деци у Гази, због којег се Би-Би-Си накнадно извинио, и те како су нахвалили. Филм и похвале вероватно су ишли су наруку антиизраелским активистима, али и антисемитима, а отежавали намеру актерима који су покушавали да се успостави мир у Гази. Дуго формирана црно-бела представа о израелским акцијама и њиховим последицама на штету Израела једно вечерње извињење на каналу Би-Би-Си 2 неће пуно променити, нити може да угаси серију антисемитских инцидената у Британији потпаљених и манипулацијама попут његовог филма о Гази и похвалама које је добио.

У време тог скандала председник САД Доналд Трамп покушавао је, и надајмо се успео, да постигне договор о примирју који је прихватљив и за Израел. У новембру директор и главни и одговорни уредник вести на Би-Би-Сију поднели су оставке због новог скандала – открића у вези са њиховим филмом „Trump: A Second Chance” емитованог само пар дана пре председничких избора у САД. Британски „Тајмс”, велики критичар Би-Би-Сија иначе, објавио је интерни документ Би-Би-Сија, писмо које му је упутио његов бивши званичник за етичке стандарде, у којем се констатује серија великих уређивачких пропуста, између осталог, и пристрасност Би-Би-Сијевог програма на арапском језику. Аутор писма оцењује да је чувени говор председника Трампа пре упада демонстраната у зграду Конгреса јануара 2021. године у поменутом документарном филму Би-Би-Сија монтиран тако да је „completely misleading” – да наводи на потпуно погрешне закључке о догађајима тог дана. „Гардијан”, британски дневник који је ових дана објавио клевету о председнику Вучићу, високо је оценио и овај филм за који се испоставило да је неприхватљиво манипулативан као и онај о Гази. Испоставља се да је на крају био само један од метака испаљених у циљу „character assassination” председника Трампа, овог пута из „угледних”, али утицајних медија у кључном тренутку опредељења бирача. Необјављивање важних вести, или њихова маргинализација попут оне о лаптопу сина председника Бајдена у поменутим медијима, део су исте намере.

Вест да је Маргетић поднео тужбу против председника Вучића пренесена је и на икс налогу британског медија „Documenting Oppression Against Muslim”, са преко 100.000 пратилаца, међу којима су и особе које се сматрају кредибилним коментаторима геополитичких прилика. На основу постова на „Иксу” стиче се утисак да су друге вести које преносе у последњих пар месеци махом о „геноциду” у Гази и антиисламским скуповима на Западу, ретко кад о дешавањима на Балкану.

Ових дана пред надлежним француским судом води се процес против Мирча Ангелова, Николаја Иванова и Георгија Филипова, који су вандализовали Шоа (Холокауст) меморијал у Паризу маја ове године, графитима црвених дланова. Ово је први процес који се у Француској води против наводне мреже обавештајаца повезаних са руским обавештајним службама. Оптужени се на суду, засад, као и они оптужени за тровање породице Скрипал у Британији, бране претераном и неуверљивом наивношћу. Утицајни портал „War on the Rocks” у тексту „Red Hands in Paris: A Small Act of Vandalism in a Big Russian Strategy” даје детаљнију процену како руске службе у новије време спроводе своје операције утицаја. Један од елемената стратегије је и регрутовање оперативаца, Руса и странаца, из друштвених миљеа где се преклапају материјалне тешкоће, психолошка нестабилност и идеолошки екстремизам.

Иако хрватски медији објављују непропорционално много негативних вести о председнику Вучићу, последњи Маргетићев потез, који одавно има пик на председника Вучића, није завредео већу пажњу, као ни његов штрајк испред aмбасаде Србије, којем намерно ни ми нисмо придавали важност. У региону се боље зна да он више није „истраживачки новинар”, већ манипулатор који тежи да привуче пажњу не бирајући средства, најављујући годинама, на пример, кључне доказе о Вучићевој корумпираности у вези с ископавањем литијума, а које никад није „испалио”. Постоји и за то одговарајаћа фраза у енглеском језику. Но, управо тај пад чини га погодним за неке друге активности. Профил оперативаца нижег ранга које руске службе ангажују за ситне акте попут графита, који нису циљ сам по себи, већ њихова постпродукција у глобалној јавности у којој су Руси постали врхунски играчи, подсећа донекле на Маргетићев.

Суштина је у следећем: он је своју тужбу, која је због спомињања председника Вучића у језивом контексту добрано одјекнула у медијима, поднео у јеку изузетно сложених међународних преговора о купопродаји руског дела НИС-а, уз „благослов” Трампове администрације. Иако се сви актери овог посла добро познају и сарађују, поновно враћање у жижу јавности клевете од пре 30 година у којој су жртве Муслимани, а починилац Вучић може да се експлоатише на различите начине, али пре свега на штету релативно погодног договора за Републику Србију (притисак на УАЕ или отежавања америчкој администрацији да да сагласност), а најмање на штету руске стране. Руси продајом власничког дела НИС-а губе платформу преко које су остваривали циљеве мимо директног профита, можда и вредније од самог економског интереса. Споменимо само улогу коју могу играти ангажовани у систему корпоративне безбедности, огромна средства за маркетинг којим се може утицати на медије и јавност и друге корпоративно-спонзорске активности у тако моћне компаније у релативно малој земљи попут Србије, па и региона.

Маргетић избором тренутка и теме није испалио пуцањ упразно. Иако је наше Министарство спољних послова навело низ аргумената који побијају његову клевету председника Вучића, екосистем ширења те вести пласирао ју је на неупоредиво више места него што демант може. Имајући у виду и да су други актери дешавања око НИС-а били жртве „character assassination”, они овај скандал можда могу разумети и маргинализовати, но штета по нашу државу, у врло сложеном тренутку, остаје. Стога се мора, иако је новинарски маргиналан, обратити пажња да ли се Маргетићеви потези можда наручују и користе од других страна за операције утицаја попут„character assassination” председника Вучића овог пута.

Ако је за утеху, рикошет овог медијског метка оголио је и лицемерје дела Запада да сувише црно-бело представља медијску сцену у Србији данас, имајући у виду глобалне последице које изазивају лажни садржаји који они објављују. Медији и делови обавештајног апарата, прво у Италији, одиграли су значајну улогу у легитимизацији америчког напада на Ирак, ширећи, испоставило се, лажну вест засновану на фалсификованим документима, о наводној ирачкој куповини уранијума од Нигера. Ово се одвијало и кад су америчка, британска и италијанска страна већ знале да су документи лажни. Ако је уредницима утицајних западних медија Маргетић још увек поуздан извор и „истраживачки новинар”, морали би и сами истражити шта и како ради у последњих неколико година и начелно много професионалније извештавати о приликама у Србији.