Medijski rikošet lažnih vesti

Na američkoj političkoj i medijskoj sceni postoji fraza „character assassination”. Čini se da dobro opisuje šta je bio cilj onih koji su ovih dana plasirali, objavili i širili tekstove o „safariju u Sarajevu”, u kojima se spominje predsednik Vučić. Ubistvo percepcije osobe u javnom prostoru je, ukratko, pokušaj da se ošteti ugled pojedinca nepoštenim ili nelegalnim sredstvima. Najčešće se realizuje širenjem glasina, manipulisanjem činjenicama ili iznošenjem lažnih optužbi kako bi se stvorila negativna javna percepcija o meti. Cilj objavljivanja i prenošenja teksta o „safariju u Sarajevu” je „character assassination” predsednika Srbije Aleksandra Vučića urušavanjem njegovog međunarodnog kredibiliteta u namerno biranom trenutku, jer reč je o kleveti od pre 30 godina, i to za vrlo specifičnu ciljnu publiku. Dodatni efekti ovog medijsko-političkog skandala su kolateralna korist protivnika sadašnje srpske administracije.

Vrlo je indikativno što su tekstove, na osnovu vesti da je Domagoj Margetić, bivši istraživački novinar iz Hrvatske, podneo tužbu protiv predsednika Vučića italijanskoj sudskoj instanci, preneli uticajni, odranije upitno koliko i kredibilni, britanski i nemački mediji, kao i koga su prihvatili kao pouzdan izvor. Sredinom oktobra ove godine Bi-Bi-Si je objavio tekst u kojem se tvrdi da je „sam Bi-Bi-Si počinio seriju kršenja pravila emitovanja time što nije obelodanio da je narator njegovog dokumentarnog filma o Gazi „How to Survive a Warzone”, emitovanog u februaru, sin zvaničnika Hamasa i zaključio da je film „materijalno obmanjujući”. Nadležno regulatorno telu u Velikoj Britaniji naredilo je Bi-Bi-Siju da se izvini publici, što je prvi put od daleke 2009. godine. „Gardijan” i „Telegraf”, upravo dva medija koja su ovih dana potencirala laž o ulozi predsednika Vučića u „safariju u Sarajevu”, spomenuti film o deci u Gazi, zbog kojeg se Bi-Bi-Si naknadno izvinio, i te kako su nahvalili. Film i pohvale verovatno su išli su naruku antiizraelskim aktivistima, ali i antisemitima, a otežavali nameru akterima koji su pokušavali da se uspostavi mir u Gazi. Dugo formirana crno-bela predstava o izraelskim akcijama i njihovim posledicama na štetu Izraela jedno večernje izvinjenje na kanalu Bi-Bi-Si 2 neće puno promeniti, niti može da ugasi seriju antisemitskih incidenata u Britaniji potpaljenih i manipulacijama poput njegovog filma o Gazi i pohvalama koje je dobio.

U vreme tog skandala predsednik SAD Donald Tramp pokušavao je, i nadajmo se uspeo, da postigne dogovor o primirju koji je prihvatljiv i za Izrael. U novembru direktor i glavni i odgovorni urednik vesti na Bi-Bi-Siju podneli su ostavke zbog novog skandala – otkrića u vezi sa njihovim filmom „Trump: A Second Chance” emitovanog samo par dana pre predsedničkih izbora u SAD. Britanski „Tajms”, veliki kritičar Bi-Bi-Sija inače, objavio je interni dokument Bi-Bi-Sija, pismo koje mu je uputio njegov bivši zvaničnik za etičke standarde, u kojem se konstatuje serija velikih uređivačkih propusta, između ostalog, i pristrasnost Bi-Bi-Sijevog programa na arapskom jeziku. Autor pisma ocenjuje da je čuveni govor predsednika Trampa pre upada demonstranata u zgradu Kongresa januara 2021. godine u pomenutom dokumentarnom filmu Bi-Bi-Sija montiran tako da je „completely misleading” – da navodi na potpuno pogrešne zaključke o događajima tog dana. „Gardijan”, britanski dnevnik koji je ovih dana objavio klevetu o predsedniku Vučiću, visoko je ocenio i ovaj film za koji se ispostavilo da je neprihvatljivo manipulativan kao i onaj o Gazi. Ispostavlja se da je na kraju bio samo jedan od metaka ispaljenih u cilju „character assassination” predsednika Trampa, ovog puta iz „uglednih”, ali uticajnih medija u ključnom trenutku opredeljenja birača. Neobjavljivanje važnih vesti, ili njihova marginalizacija poput one o laptopu sina predsednika Bajdena u pomenutim medijima, deo su iste namere.

Vest da je Margetić podneo tužbu protiv predsednika Vučića prenesena je i na iks nalogu britanskog medija „Documenting Oppression Against Muslim”, sa preko 100.000 pratilaca, među kojima su i osobe koje se smatraju kredibilnim komentatorima geopolitičkih prilika. Na osnovu postova na „Iksu” stiče se utisak da su druge vesti koje prenose u poslednjih par meseci mahom o „genocidu” u Gazi i antiislamskim skupovima na Zapadu, retko kad o dešavanjima na Balkanu.

Ovih dana pred nadležnim francuskim sudom vodi se proces protiv Mirča Angelova, Nikolaja Ivanova i Georgija Filipova, koji su vandalizovali Šoa (Holokaust) memorijal u Parizu maja ove godine, grafitima crvenih dlanova. Ovo je prvi proces koji se u Francuskoj vodi protiv navodne mreže obaveštajaca povezanih sa ruskim obaveštajnim službama. Optuženi se na sudu, zasad, kao i oni optuženi za trovanje porodice Skripal u Britaniji, brane preteranom i neuverljivom naivnošću. Uticajni portal „War on the Rocks” u tekstu „Red Hands in Paris: A Small Act of Vandalism in a Big Russian Strategy” daje detaljniju procenu kako ruske službe u novije vreme sprovode svoje operacije uticaja. Jedan od elemenata strategije je i regrutovanje operativaca, Rusa i stranaca, iz društvenih miljea gde se preklapaju materijalne teškoće, psihološka nestabilnost i ideološki ekstremizam.

Iako hrvatski mediji objavljuju neproporcionalno mnogo negativnih vesti o predsedniku Vučiću, poslednji Margetićev potez, koji odavno ima pik na predsednika Vučića, nije zavredeo veću pažnju, kao ni njegov štrajk ispred ambasade Srbije, kojem namerno ni mi nismo pridavali važnost. U regionu se bolje zna da on više nije „istraživački novinar”, već manipulator koji teži da privuče pažnju ne birajući sredstva, najavljujući godinama, na primer, ključne dokaze o Vučićevoj korumpiranosti u vezi s iskopavanjem litijuma, a koje nikad nije „ispalio”. Postoji i za to odgovarajaća fraza u engleskom jeziku. No, upravo taj pad čini ga pogodnim za neke druge aktivnosti. Profil operativaca nižeg ranga koje ruske službe angažuju za sitne akte poput grafita, koji nisu cilj sam po sebi, već njihova postprodukcija u globalnoj javnosti u kojoj su Rusi postali vrhunski igrači, podseća donekle na Margetićev.

Suština je u sledećem: on je svoju tužbu, koja je zbog spominjanja predsednika Vučića u jezivom kontekstu dobrano odjeknula u medijima, podneo u jeku izuzetno složenih međunarodnih pregovora o kupoprodaji ruskog dela NIS-a, uz „blagoslov” Trampove administracije. Iako se svi akteri ovog posla dobro poznaju i sarađuju, ponovno vraćanje u žižu javnosti klevete od pre 30 godina u kojoj su žrtve Muslimani, a počinilac Vučić može da se eksploatiše na različite načine, ali pre svega na štetu relativno pogodnog dogovora za Republiku Srbiju (pritisak na UAE ili otežavanja američkoj administraciji da da saglasnost), a najmanje na štetu ruske strane. Rusi prodajom vlasničkog dela NIS-a gube platformu preko koje su ostvarivali ciljeve mimo direktnog profita, možda i vrednije od samog ekonomskog interesa. Spomenimo samo ulogu koju mogu igrati angažovani u sistemu korporativne bezbednosti, ogromna sredstva za marketing kojim se može uticati na medije i javnost i druge korporativno-sponzorske aktivnosti u tako moćne kompanije u relativno maloj zemlji poput Srbije, pa i regiona.

Margetić izborom trenutka i teme nije ispalio pucanj uprazno. Iako je naše Ministarstvo spoljnih poslova navelo niz argumenata koji pobijaju njegovu klevetu predsednika Vučića, ekosistem širenja te vesti plasirao ju je na neuporedivo više mesta nego što demant može. Imajući u vidu i da su drugi akteri dešavanja oko NIS-a bili žrtve „character assassination”, oni ovaj skandal možda mogu razumeti i marginalizovati, no šteta po našu državu, u vrlo složenom trenutku, ostaje. Stoga se mora, iako je novinarski marginalan, obratiti pažnja da li se Margetićevi potezi možda naručuju i koriste od drugih strana za operacije uticaja poput„character assassination” predsednika Vučića ovog puta.

Ako je za utehu, rikošet ovog medijskog metka ogolio je i licemerje dela Zapada da suviše crno-belo predstavlja medijsku scenu u Srbiji danas, imajući u vidu globalne posledice koje izazivaju lažni sadržaji koji oni objavljuju. Mediji i delovi obaveštajnog aparata, prvo u Italiji, odigrali su značajnu ulogu u legitimizaciji američkog napada na Irak, šireći, ispostavilo se, lažnu vest zasnovanu na falsifikovanim dokumentima, o navodnoj iračkoj kupovini uranijuma od Nigera. Ovo se odvijalo i kad su američka, britanska i italijanska strana već znale da su dokumenti lažni. Ako je urednicima uticajnih zapadnih medija Margetić još uvek pouzdan izvor i „istraživački novinar”, morali bi i sami istražiti šta i kako radi u poslednjih nekoliko godina i načelno mnogo profesionalnije izveštavati o prilikama u Srbiji.