Ратне залихе

Дошли нам „наши” Словенци. Нило и Лула. Пријатељи из младости. Пре него што су отишли трбухом за крухом у дежелу пре двадесет година били су Данило и Љубица. Последње две-три Нове године са хиљадама својих земљака дочекују на улицама и трговима Београда, а овог јануара, већ засићени сурфовањем по престоничким кафанама и сплавовима, пожелели су да с нама, у кућној режији, дочекају Српску нову. Чули да је „опако” па би да пробају. Одважили се. Траже адреналин. Нема да се купи у Љубљани. Живе једноставно, као и остали западњаци, клизе кроз време као кроз пену. Раде, спавају, воле се... Све исто што и ми, само тихо, равнодушно, без узбуђења. Тако дванаест месеци и – ето ти је Нова година: Скадарлија, трубачи, играње на столу, упадање у Саву са трулих мостића, јурцање кроз најлуђу балканску ноћ... А онда повратак кући, поново кравата око врата, у врсту збор, на парове разбројс, јен-два-кре-ни-сви, евро-се-мора-сти-ћи... До идућег Новака.

Жена и ја спремили стандардно: прасенце, сармице, питице, штанглице, штрудлице, салатице и, како не, торту. И баба прискочила, дотурила погачу „на цветове”, зељаницу, проју, пребранац у земљаној посуди, кавурму, пихтије, бундевару...

– Бокца ти, то све за нас! – гракну с врата мој стари друг.

– Ауууу! – запрепасти се и његова Лулица. – Као да ћемо у рат... – смеје се док „снима” шта је све на трпези.

– Стари мој, ово би нама биле залихе до пролећа... – облизује се Нило.

Уз музику која допире из краја, дочекасмо и поноћ. Нећу да напрежем појачало. Знам да џезом не могу да парирам Шарићима из броја 13 који изнајмљују озвучење за свадбе, а сад им остало неиздато, па га користе „за сопствене потребе”. Као и увек кад је општенародно весеље, Шарић је ди-џеј целом Вождовцу: до осам увече прже трубачи, око десет звече даире, око поноћи се разурлају зурле, а пред зору почиње истински терор. Зунзара саз, ломи гоч, „Аааа-ааа-ааах”, стење певачка звезда док метанише по поду. „Тооо, Србинеее!”, с времена на време извири разбарушена глава кроз прозор тринаестице с пиштољем. Дум-дум-дум! Комшија кратком паљбом најављује одбројавање.

Нило и Лула, моја жена и ја у пет до дванаест прилазимо вратима терасе. Ватромет „креће” подно Војводе Степе. Из полицијског краја. Црвене, плаве, наранџасте руже распрскавају се над Кумодрашком. Пршти све до Аутокоманде. Наши гости уживају. Лица им час црвена, час плава, задивљено трепћу у небо. И жена и ја трепћемо, мада опрезни. Знамо – тек почиње!

Кад Шарић испали неколико хитаца – све уз звуке „Марша на Дрину” којим накратко, пригодно, прекиде муџахедина с редовног музичког програма – то беше знак за рафалну паљбу. Рокнуше дуге и кратке цеви, двоцевке и танџаре! Зазуја поред олука! Звекну у бандеру! Сломи уличну сијалицу! Нило и Лула устукнуше од стакла.

– Залежи! – командује моја жена, а ја већ залегао. Искусна је. Прошла жестоке деведесете. Зна кад је тврдо. Она нас је и одржала. Њојзи хвала. Да се ја питам, срећа што се не питам, изашао бих на терасу да гледам „рат уживо”, као и ’99. кад сам – посматрајући „директан пренос” бомбардовања – сав озарен налетом знања изнад куће препознао „томахавк”, а она ме у одсудном трену прекрила завесом...

Нило и Лулица се скупили испод стола. Загрлили. Срце им бије. Радосни! Провод изванредан!

Узвратише, међутим, из војних павиљона, онамо од Сиве стене... Одговор – паклен! Плотун за плотуном! Дрма велики калибар. Грува ли грува. Небо обеле. Знао сам да ће војна бити последња. Војна је увек последња.

Словенци, зелени и жути, ни живи ни мртви, кроз прсте посматрају апокалипсу. Лупи и дефанзивна, „атомка”, овери празник. Затрепери кров, стресоше се зидови. Сад би свима јасно да је Српска нова најзад стигла.

Избауљасмо из заклона, изљубисмо се! Очи нам сузе од шалитре и барута.

– Преживесмо! – кликће Нило новом рођењу.

– Мили мој! – љуби га Лулица. – Как те је лепо опет видети!

Сутрадан смо их испратили. Спаковали им нешто печења, кавурме, три преостала цвета бакине погаче и шаку чаура из улице. Да нас се сете док се лече. Ваљда ће се брзо опоравити. Врста их чека, збор, на парове разбројс... А док трепнеш, ето га и нови дочек.