Филозоф филма

Преминуо је Богдан Тирнанић Тирке (Београд, 14. септембар 1941), новинар, критичарски гуру, колумниста, београдски боем који је сваки догађај, сваки разговор умео да претвори у виц, шалу или анегдоту која би потом прерастала у урбану легенду – човек кога је због виспрености, хумора и елегантног цинизма свако прижељкивао у свом друштву.

Тај и такав човек, ненадмашни „Дух из боце”, вероватно нам се и сада смеје, зато што смо његов буран живот и његово трајно дело свели на кратку агенцијску вест о његовом одласку, штуру и безличну, какав он никада није био.

Ко год се бар једном срео са Тиркетовом прозом, усмено изговореном или написаном па објављеном у каквом дневном листу, часопису или књигама „Београд за почетнике” и „Београд за понављаче”, „Огледима о Паји Патку”, „Београдским причама” или „Црни талас”, није се више лако од њега одвајао.

 „Јеси ли читао Тиркета?” или „Знаш ли шта каже Тирке?”, постале су уобичајене реченице с којима су започињали сусрети пријатеља и познаника по београдским кафићима, кафанама, у клубу Атељеа 212 и Клубу књижевника, у филмским кружоцима. Нисам статистичар, али се усуђујем да тврдим да је био један од најцитиранијих градских филозофа готово пуне четири деценије колико нас је „узнемиравао” својом појавом, писаном речју и телевизијским и филмским наступима (глумио је у „Раним радовима” Желимира Жилника, „Црном бомбардеру”, „Дечко који обећава”, у серији „Отписани”...).

Да ли је икада зажалио што је престао да се бави писањем о филму? Питала сам га ово приликом нашег последњег сусрета у априлу 2008. током интервјуа за „Политику” поводом његове књиге „Црни талас”, својеврсног Тирнанићевог прилога за паралелну историју једног минулог филмског времена.

– По вокацији сам „филмоманијак” или, најблаже речено, филмофил. Сматрам да никада нисам био филмски критичар, већ сам се бавио филозофијом филма, мотао сам се око филмских екипа, радио са Жилником, Петровићем, Радивојевићем, коначно и са Вељком Булајићем што никада не кријем. И онда је томе дошао крај. Прво: догодило се проклетство политике 90-их година када онај ко није политички коментатор није ништа, а друго: био сам члан уметничког већа пропалог предузећа „Арт-филм 60”, а онда и председник УО „Авала-филма” са „огромном” платом од 10. 000 динара са којом сам могао да купим две кутије цигара.

– Онда су нас и отерали, и тако се вољом те политике моја филмска каријера завршила. Вратио сам се свом основном занимању, а то је – биоскопски гледалац, одговорио је тада, дефинишући на свој начин себе и своје постојање у свету филма.

За генерације поштовалаца, филмофила, филмских аутора и стваралаца, Тирнанићево постојање у свету филма никада и није престајало нити ће престати. До биоскопа „Стенли Кјубрик” који је на Мећавнику изнад Мокре Горе пре неколико година подигао Емир Кустурица, стиже се кроз Сокак Богдана Тирнанића, који је одмах поред улица Федерика Фелинија, Ингмара Бергмана, Никите Михалкова... Славни редитељ му је још за живота подигао споменик. Ред је сада на Београду да једну своју улицу назове његовим именом.

Нека Ти је слава и хвала, учитељу!

Дубравка Лакић