Filozof filma

Preminuo je Bogdan Tirnanić Tirke (Beograd, 14. septembar 1941), novinar, kritičarski guru, kolumnista, beogradski boem koji je svaki događaj, svaki razgovor umeo da pretvori u vic, šalu ili anegdotu koja bi potom prerastala u urbanu legendu – čovek koga je zbog visprenosti, humora i elegantnog cinizma svako priželjkivao u svom društvu.

Taj i takav čovek, nenadmašni „Duh iz boce”, verovatno nam se i sada smeje, zato što smo njegov buran život i njegovo trajno delo sveli na kratku agencijsku vest o njegovom odlasku, šturu i bezličnu, kakav on nikada nije bio.

Ko god se bar jednom sreo sa Tirketovom prozom, usmeno izgovorenom ili napisanom pa objavljenom u kakvom dnevnom listu, časopisu ili knjigama „Beograd za početnike” i „Beograd za ponavljače”, „Ogledima o Paji Patku”, „Beogradskim pričama” ili „Crni talas”, nije se više lako od njega odvajao.

 „Jesi li čitao Tirketa?” ili „Znaš li šta kaže Tirke?”, postale su uobičajene rečenice s kojima su započinjali susreti prijatelja i poznanika po beogradskim kafićima, kafanama, u klubu Ateljea 212 i Klubu književnika, u filmskim kružocima. Nisam statističar, ali se usuđujem da tvrdim da je bio jedan od najcitiranijih gradskih filozofa gotovo pune četiri decenije koliko nas je „uznemiravao” svojom pojavom, pisanom rečju i televizijskim i filmskim nastupima (glumio je u „Ranim radovima” Želimira Žilnika, „Crnom bombarderu”, „Dečko koji obećava”, u seriji „Otpisani”...).

Da li je ikada zažalio što je prestao da se bavi pisanjem o filmu? Pitala sam ga ovo prilikom našeg poslednjeg susreta u aprilu 2008. tokom intervjua za „Politiku” povodom njegove knjige „Crni talas”, svojevrsnog Tirnanićevog priloga za paralelnu istoriju jednog minulog filmskog vremena.

– Po vokaciji sam „filmomanijak” ili, najblaže rečeno, filmofil. Smatram da nikada nisam bio filmski kritičar, već sam se bavio filozofijom filma, motao sam se oko filmskih ekipa, radio sa Žilnikom, Petrovićem, Radivojevićem, konačno i sa Veljkom Bulajićem što nikada ne krijem. I onda je tome došao kraj. Prvo: dogodilo se prokletstvo politike 90-ih godina kada onaj ko nije politički komentator nije ništa, a drugo: bio sam član umetničkog veća propalog preduzeća „Art-film 60”, a onda i predsednik UO „Avala-filma” sa „ogromnom” platom od 10. 000 dinara sa kojom sam mogao da kupim dve kutije cigara.

– Onda su nas i oterali, i tako se voljom te politike moja filmska karijera završila. Vratio sam se svom osnovnom zanimanju, a to je – bioskopski gledalac, odgovorio je tada, definišući na svoj način sebe i svoje postojanje u svetu filma.

Za generacije poštovalaca, filmofila, filmskih autora i stvaralaca, Tirnanićevo postojanje u svetu filma nikada i nije prestajalo niti će prestati. Do bioskopa „Stenli Kjubrik” koji je na Mećavniku iznad Mokre Gore pre nekoliko godina podigao Emir Kusturica, stiže se kroz Sokak Bogdana Tirnanića, koji je odmah pored ulica Federika Felinija, Ingmara Bergmana, Nikite Mihalkova... Slavni reditelj mu je još za života podigao spomenik. Red je sada na Beogradu da jednu svoju ulicu nazove njegovim imenom.

Neka Ti je slava i hvala, učitelju!

Dubravka Lakić