Интимни с неупознатим

Од нашег сталног дописника 
Вашингтон, јануара – Хронични путник на „црвеној линији” метроа, који повезује мерилендска предграђа с престоницом, не престаје да се чуди понашању групе студената с којима се често нађе у истом вагону. Раније су му пажњу привлачили галамом, а сада – стапањем с тишином која влада у јавном превозу.

Зашто онда стално онако, а сада наједном овако – питање је на које му је одговор понудио познаник. Раније су, мисли, буком исказивали незадовољство што их „друштво потцењује због њихове црне боје коже”, а сада су изгубили разлог за протест.

Разлог за специфичан вид бунта према већинској околини, избледео је, сматра осим познаника и повећи број разнобојних домаћина, у политичком блеску Барака Обаме који ће следећег уторка постати – први црнац на челу Беле куће. Кад је он догурао до врха државне пирамиде, сугеришу, није више једноставно доказивати да је припадницима његове расе „суђено” да буду грађани политичког „подножја”.

Нема више изговора

За такву причу, дописнику је потврду дао Стивен Нејлер (24), учитељ у једној вашингтонској основној школи. Ђацима, црнцима као што је он, одржао је, тврди, нову лекцију. Рекао им је, препричава: „Више немате изговора за запостављање учења. Сада видите (на примеру Обаме) да образованошћу и радом може да се достигне било који положај, па и највиши у држави, без обзира на боју коже”.

Истини не би одговарало, наравно, проповедање да је Обамин тријумф избрисао дубоке трагове историјских неправди и збрисао укорењене предрасуде. Расизам у Америци још постоји, и те како.

Али, чињеница да у Белу кућу улази црни „газда”, даје овој земљи обележје какво немају друштва која су је критиковала за једнорасни државни врх. Засад је једина међу државама, европским и другим које се с њом пореде, демократски за председника изабрала – припадника расне мањине (црнци овде, по статистикама, чине 13 одсто становништва).

Нови елитни кадровски домет није, међутим, једнопотезни преокрет. Пре је врхунац већ учињених промена у низу области – оценио је истраживач Дејвид Боситис, из вашингтонског Здруженог центра политичких и економских изучавања.

Хроничари подсећају да су се овдашњи црнци већ пробили у националне и глобалне висине. Међу садашњим „звездама” су: комуникаторка Опра Винфри, књижевница Тери Морисон, глумица Хали Бери, кошаркаш Леброн Џејмс, играч голфа Тајгер Вудс, певач Мајкл Џексон, бивши и садашњи шеф дипломатије генерал Колин Пауел и Кондолиза Рајс…

Остварењима су раније засијали: активиста за људска права Мартин Лутер Кинг, музичари Луис Армстронг и Махалија Џексон, атлетичари Џеси Овенс и Вилма Рудолф, глумци Сидни Поатје и Хари Белафонте. Они и други, постепено су јачали мултирасни карактер друштва.

Уз низ траума, ипак је, често без публицитета, јачала свест да је заједнички актуелни интерес важнији од наследних разлика. Кад је Алисон Гомер за момка изабрала црнца, у конзервативној средини вирџинијског Мартинсвила, њена бака јој је замерила да не уважава стварност. Пред крај прошле године, бака је оставила коверат са заветом – описује вашингтонски „Политико” – да се писмо у њему прочита тек кад она умре. А кад је њен завет испуњен, отворен је коверат с поруком – да је гласала за Обаму, црнца као што је њен претпостављени зет од кога је, због разлике у раси, тежила да одвоји унуку.

Случај није изолован. Дошло је до прилично масовне интимизације с – неупознатим, изван досадашњих искустава, са уверењем да треба превазићи и биолошке разлике. Да се – издејствује битна промена владајућег курса који је, надмоћном већином анкетираних, проглашен за „кретање земље у погрешном правцу”.

Испоставило се да, на високом нивоу, расна припадност више није пресудна. Бар не – у поређењу с потребом да се власт повери особи која делује најуверљивије у обећањима да ће ублажити трауме које је доживео готово сваки од овдашњих, материјално све раздвојенијих, слојева.

Одмеравања квалификованости

„Више црнаца, у зрелим годинама, заплакало је после гласања прошлог 4. новембра” – сведочи Џесика Хајден, студенткиња која је радила у изборној комисији у Филаделфији. Потресао их је деманти њиховог дуго заснованог уверења – да никад неће бити у прилици да, у финалу надметања за шефа државе, заокруже име представника сопствене расе. Дописник зна и поприличан број људи који су пресрећни што су гласали за – бољег, не марећи што он није из њихове, беле, расе.

Таква нова осећајност не мора да обезбеди пут у светлију будућност. Али, прилично разбија замрачења у расним односима и изводи их на терен одмеравања – квалификованости.       

Односи међу расама овде су у фази уравнотежавања. Остаје да се види да ли ће Америка истрајати у таквим усмеравањима и на друге утицати онолико колико је претходно утицала наметањем својих, и успешних и погрешних, устаљених модела. Извесно је, већ, да је повећана, домаћа и спољна, интимизација с – неупознатим… 

Момчило Пантелић